O smrti se ne piše

Živi ljudi
Ne bi trebalo da pišu o smrti
Samo gube vrijeme

Zašto bi živ čovjek pisao o njoj

Ne piše se o onome
O čemu se ništa ne zna
O onome
Gdje nikada nisi bio

Ako im je već toliko stalo
I znaju neke nove riječi
Nek pišu o danas
Ili o juče
A o smrti neka ćute

O smrti pričaju
Samo oni koji su već dobro mrtvi
A možda možemo 
Ponekad
I ti
I ja
Uz prvu jutarnju kafu

Za tebe i nisam toliko siguran
Ali ja sam ta vrata odškrinuo
I nos
I oko
Promolio
I istog trenutka osijedio

Nije smrt toliko strašna
Strašnije je kada nemaš sa čim pred nju izaći
Ili 
ne daj Bože
Pa da je ne prepoznaš
A ako je ne prepoznaš
Onda nećeš imati vremena
Da razmišljaš o djeci
O poeziji
O milijardi poljubaca
O svim svojim kreacijama
I o originalnostima

Ako nikad nisi psovao
Tada ćeš glasno opsovati

„Majku mu,
možda sam zaista pjesnik!
Pjesnici mladi umiru!”

Pa ne znaš da li da se obraduješ
Ili da zamukneš

To nije pošteno
Bar tada ne bi trebalo da postoji
Iščekivanja ili neizvjesnosti
Sve mora biti jasno
Sve se mora urediti
pa odmoriti

Ako nikad nisi psovao
A nisi
Tada ćeš glasno opsovati

„Majku mu,
možda je još rano!”


Rade Jolić, „O smrti se ne piše”

Popularni postovi s ovog bloga

Trpanjske elegije

Pesma iz meseca maja

Kasno je za ljubav

Neko drugo more

Divlji badem

O Vukovaru s Momom Kaporom

Bio je to najbolji poljubac u celom mom životu