Mučno, zabavno i poučno

DEKLARACIJA O ZAJEDNIČKOM JEZIKU JE MNOGIMA PONUDILA OGLEDALO, ILI IH POVUKLA ZA JEZIK I PUSTILA IH DA PRIČAJU: MANJE O JEZIKU, VIŠE O SEBI, NAJVIŠE O POGUBNIM "POLITIKAMA IDENTITETA"

Bilo je mučno, bilo je zabavno i bilo je poučno. Ne nužno tim redom, hronološki ili glede prioriteta. Ali, bez sumnje, i jednom i drugom i trećem mogao se i morao se nadati svako ko se upustio u avanturicu kreiranja i potpisivanja sada već famozne Deklaracije o zajedničkom jeziku. Ko je očekivao manje od toga (da će proći lišo, bez uvreda i pljuvanja, prozivanja za izdaju ovoga-ili-onoga etc.) bio je naivan i glup; ko je očekivao više od toga (da će Deklaracija odmah i vidljivo pomeriti prilike nabolje, i da će je svi dočekati dobronamerno, ili barem elementarno inteligentno), bio je glup i naivan. Ovo kako je bilo, to nam je mera; nije to, po sebi, nikako razlog za ponos, ali ni za očajanje. Ko je ikada rekao da je aktivno suprotstavljanje predobro organizovanoj i preteško naoružanoj gluposti laka stvar? Laka nije, ali je lepa; koliko god da traži, duplo više vam daje. Ne naposletku ovo: šalje vas možda u pakao, ali u paklu je ekipa.

Jedan novinski tekst nije ni približno dostatan da nabroji, kamoli da analizira, makar samo glavne pravce osporavanja i negiranja Deklaracije, te najmaštovitijeg konfabuliranja oko njenih izvora, razloga, motiva i "skrivenih" (ja kakvi bi drugi bili?) ciljeva.

Hrvatski su geniji tako otkrili pronicljivo da je Deklaracija jugokomunistička i srbočetnička podvala, velikosrpska hegemonistička ujdurma, podli pokušaj da se nedužne i naivne Hrvate prevarom uvuče u još jednu Jugoslaviju, tu tamnicu hrvatskog naroda. Srpski geniji otkrili su dovitljivo da se radi o hrvatsko-nemačkoj (Hrvati dali intelektualnu logistiku, a Švabo pare...) zaveri s namerom podjarmljivanja naivnih Srba, svih, ali naročito onih preko Dunava i Drine, a za nijansu pronicljiviji među njima još su i dodali da, bože moj, naravno da nam je jezik svima zajednički jer je – srpski. Ako drugi neće tako, onda nikome ništa, što bi rekao raspuštenik Remetić. Bošnjački geniji otkrili su vidrasto da je Deklaracija kaurs... pardon, srpsko-hrvatska ujdurma s namerom ponovnog uspostavljanja srpskohrvatskog jezika, u kojem bi se naivni i nedužni merhametli Bošnjo utopio kao muva u čaši vode. Bosanskosrpski geniji utvrdili su prevejano da je pravi smisao i svrha Deklaracije da bosanske Srbe rasrbi kroz nametanje "bosanskog jezika", a hrvatske Srbe kroz nametanje hrvatskog (kojim oni inače nipošto ne govore; poznato je da se Srbi u Vrginmostu, Okučanima ili Donjem Lapcu jutrom tradicionalno pozdravljaju s "De si, bre, burazere"! Ili, čujte i počujte kako govori Milorad Pupovac, prvi među Srbima u Hrvatskoj). Crnogorski geniji ustanovili su vižljasto, sve gledajući kroz luču makrokozma okrenutu naopačke, da je svako priznavanje puke stvarnosti jezičkog zajedništva novi udar zlih velikosrpskih drtina na njihovu jezičku, a i općenitu suverenost (ili šjuverenost, kako god da se to piše, nemam te znakove na mojoj velikosrpskoj tipkovnici, pardon, tastaturi, proizvedenoj u Kini).
Šta je od tog i sličnog verbalnog šodera iznenađujuće? Baš ništa. Sve navedeno, i bezbroj nenavedenog, a sličnog ili goreg, spada u tipično panične, čak i psihotične reakcije do kojih dolazi kada se nacionalističke fiksacije čeono sudare sa nekom tvrdom činjenicom iz njima egzotičnog i najčešće neprijateljskog predela stvarnosti. Recimo, tvrdnji da Srbi, Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci govore i pišu zajedničkim policentričnim jezikom moguće je utemeljeno zameriti samo jedno: njenu banalnost. U smislu da je to jedna notorna, odviše vidljiva, odviše lako dokaziva istina. Ali zamerka ipak ne važi, jer tamo gde dominantne identitarne ideologije – iza kojih stoji sila države, pravosuđa, obrazovnih sistema, medijskih mašinerija itd. – sistematski negiraju stvarnost, ima i te kako smisla insistirati i na onome što bi u nekom drugom kontekstu bilo banalno ili truizam. Recimo, na univerzalno važeću činjenicu da tamo gde nema prevođenja, postoji zajednički jezik. Koji obično ima i jedno zajedničko ime, ali ovo potonje nije nužno.

E, tu smo na vrlo zanimljivom delu priče, i na (tobože) najskliskijem delu terena. Ako je sve to jedan jezik – uzvraćaju Deklarantima "neprejebivci", kako bi ih Basara nazvao – kako se taj jezik zove, ha? Guknite, golubovi? Deklaracija, u osnovi, kaže: nije važno. Lingvistika ima prilično prihvaćeno ime za njega, ali u svakodnevnom životu nije ništa sporno da ga ljudi nazivaju kako god žele, sve dok su svesni da različita imena u ovom slučaju ne znače i stvarno različite jezike. Komplikovano? I da i ne. Složićemo se da su Beč, Becs, Wien, Vienna i Dunaj jedan te isti grad. Okej, s jezicima nije baš isto, engleski, španski ili nemački svugde imaju to ime, zar ne? Da, ali isto tako ćemo se složiti da su standardni holandski (Dutch) i flamanski (Flemish), mada u ponečemu međusobno različitiji od svih standardnih BHSCG varijanti, bazično jedan jezik (koji se pomalo rasuo), ali se eto koriste oba naziva, svaki u "svojoj" zemlji (mada i tamo ima mnogo onih koji se zalažu za jedan). Samo što niko ne razdvaja decu u školskim klupama, ne "tumači" pod obavezno sudske spise i ne prevodi Huga Klausa u Amsterdamu ili Noteboma u Antverpenu.

Priča o imenu jezika je, naime, "mina" koja je svesno postavljena pod svaku priču o zajedničkom policentričnom jeziku. Čak i ovlašan pregled histeričnih reakcija na Deklaraciju pokazuje da se velika većina njih uopšte ne bavi meritumom stvari, tj. samim jezikom, nego njegovim imenom. Jedan mi je primer tu bio jako upečatljiv: na HRT-u diskutuju publicista Drago Pilsel, potpisnik Deklaracije, i Željko Jozić, jezikoslovac, njen "protivnik" u ime hrvatskog jezičkog suverenizma. I, šta biva? Pilsel, koji nije jezikoslovac, sve vreme govori o jeziku i navodi argumentaciju jezičke naravi; Jozić, čovek iz struke, umesto da ga "rasturi" ako već bolje zna, upravo o jeziku sve vreme odbija da priča, umesto toga braneći (nenapadano) "pravo hrvatskog naroda da naziva svoj jezik svojim imenom" i bavi se Ustavom i raznim pravnim začkoljicama kao kakav fiškal. Zašto se stručan čovek ne usuđuje da se upusti u raspravu o jeziku? Zato što i bolje od Pilsela zna koliko bi priča o hrvatskoj (ili bilo kojoj drugoj) varijanti kao zasebnom jeziku bila neodbranjiva; zato umesto toga pribegava argumentaciji sasvim druge vrste, pred kojom je jezik nemoćan, jer se tu o jeziku kao takvom i ne radi (nego o paragrafima ili o bajanjima "identitarnih politika" i drugoj politikantskoj metafizici). Protiv toga ne možete ništa, kao što ne možete da postavite fudbalskog golmana da sprečava košarkašku ekipu da postiže koševe.

Generalno, Deklaracija je pokupila najviše negativnih reakcija u Hrvatskoj, ili su one bile najžešće, i dolazile su s "najviših" mesta, čak i od predsednice države (koja se po običaju blamantno nalupetala) ili od uštogljenog praznoslova u obličju predsednika vlade. Plus, naravno, sva politička, crkvena, akademska i medijska desna kamarila, u ideološkom rasponu od potuljenih malograđanskih "nisam nacionalist, ali mora se znat’ što je naše" filistara, pa do uzavrelih neoustaša. Utoliko su i "hrvatski" potpisnici Deklaracije bili pod najtežim pritiskom i najdirektnijim medijsko-političkim linčom. Zašto baš u Hrvatskoj? Opet, stvar istorije i konteksta: ni jedan balkanski nacionalizam se nije toliko jako bazirao na fantazmu jezične zasebnosti koliko hrvatski, i ta jalova tradicija ne može odumreti tek tako. Naprotiv, ozbiljno se i strateški ulaže u njeno održavanje, pa i po cenu apsolutne farsičnosti.

"Srpska patriotska priča" suprotiva Deklaraciji je možda najzabavnija, bar utoliko što se razvijala u više naizgled divergentnih pravaca, od "kroatoidnog" jezičnog separatizma, pa do već spomenute priče "sve je to, kumašine, ionako srpski". Lični favorit mi je dr Predrag Piper, sekretar Odeljenja jezika i književnosti SANU, koji je lepo rekao: "Naziv književnog jezika Srba je srpski jezik, književni jezik Hrvata je hrvatskosrpski, Bošnjaka bošnjačkosrpski, a Crnogoraca crnogorskosrpski." Aferim i sehr herzlich, samo bih predložio da se onda i književni jezik Srba, po istoj Piperovoj špranci, nazove bar srpskosrpski, jer ovako nam je nekako kus i skroman, a ovi drugi zvuče baš pompezno, pa sam ljubomoran...

Sasvim ozbiljno, pitanje imena jezika je u Deklaraciji ostavljeno po strani, ili na "izbor" svim njegovim govornicima, naprosto zato što niti je ono najvažnije, niti se o tome može postići suvisli konsenzus u dogledno vreme. Niti je na bilo koji način supstancijalno, iako ćemo se lako složiti da bi "tako bilo najjednostavnije". Samo što najjednostavnija rešenja nisu uvek i ona koja se mogu sprovesti. Zanimljivo je da je, uglavnom zbog toga, Deklaracija doživela poneku packu i od onih koji nekako "prirodno" pripadaju svetonazornom korpusu bliskom glavnini njenih potpisnika, pa smo čuli čak i da je Deklaracija ništa manje nego "kukavička" jer zajednički jezik ne naziva rezolutno srpskohrvatski/hrvatskosrpski (Gorčin Stojanović), ili su, uz taj isti prigovor, još i nabrajana imena – njih tačno četiri – značajnih i zaslužnih pojedinaca koji je, eto belaja, nisu potpisali (a to su jedan koji, iz svojih razloga, odavno ništa "kolektivno" ne potpisuje, jedan koji je u životu potpisao samo peticiju za legalizaciju marihuane, jedan koji se pomalo detinjasto duri da ga nije zvalo, i jedan koji ju je na koncu potpisao), pa joj to, ko biva, suštinski oduzima na verodostojnosti i značaju (Muharem Bazdulj). Verujem u dobre namere prigovarača, ali ovo je, u kontekstu, u najmanju ruku picajzlasto detaljisanje, a inadžijsko insistiranje na kvaziideološkoj čistoti "srpskohrvatskog" naziva jezika kao jedinog "košer" osobito mi je bizarno kad dolazi od čoveka koji pre samo dva i po meseca "Večernjim novostima" (19. 2. 2017) izjavljuje: "Pišem na srpskom jeziku, naravno, iako se u školi u moje vreme zvao srpskohrvatski, mislim da je to isti jezik i nemam problem sa tim da ga zovem onako kako ga zove većina njegovih govornika. Važno mi je samo da imam sigurnost i sposobnost da vladam i ijekavskom i ekavskom varijantom srpskog jezika." Ajd, važi.

Na kraju, kakvi će biti dometi i rezultati Deklaracije? Jako je rano da se o tome sudi, ali valjda niko nije imao iluzija da će ovaj nesavršeni, ali intelektualno pošteni dokument biti dočekan sveopštim oduševljenjem. Paradoksalno ili ne, čak i negativno intoniran publicitet bio je dobar za Deklaraciju jer je pitanje priznavanja elementarne činjenice štokavskog jezičkog zajedništva ponovo u žiži pažnje. Ideje ne menjaju svet neposredno, ali ideje buškaju, svrdlaju, traže i nalaze sebi put... I važno je, neprocenjivo važno, kada "obični", anonimni, normalni ljudi vide da nisu sami, da je mnogo onih koji razmišljaju kao oni, i da vredi eksponirati se, izložiti se i izvesnom riziku za ono što je duboko ispravno i potrebno. Iza manje-više svakog od onih preko osam hiljada potpisa stoji neka lična priča, neretko i lična drama, kao deo jednog užasnog kolektivnog konteksta u kojem predugo životarimo. Vreme je da se taj kontekst menja nabolje, a da će biti lako, neće. Uvek je najlakše ništa ne pokušati.

Teofil Pančić

Podržite blog fake poet klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni:

Podržite blog fake poet klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni:

Popularni postovi s ovog bloga

Ja ne biram ono što imam

Život je širi od svakog propisa

Otkako te ne volim

Rusija

Ponekad dolazim, ponekad odlazim

Ja sam za tom ženom skakao, glavačke, u mutnu vodu Dunava

Amsterdam

Provincijalka

Mnoge smo i mnogo voljeli