Je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?

A kad se pogleda ovako u noć? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesečini? Sva ona brda u daljini... grad, krovovi... tamo oblaci... sazvežđa... to nebo puno svetlosti? Kad se pred svim tim ućuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno... bez smisla... je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?


Miloš Crnjanski, „Seobe”
1929.

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Kada Jelena dođe na more

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni