Je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?

A kad se pogleda ovako u noć? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesečini? Sva ona brda u daljini... grad, krovovi... tamo oblaci... sazvežđa... to nebo puno svetlosti? Kad se pred svim tim ućuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno... bez smisla... je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?


Miloš Crnjanski, „Seobe”
1929.


Podržite održavanje bloga fake poet klikom na neku od reklama, unapred smo zahvalni: