Ima mesta koja bi mi mogla postati cilj, pa čak i smisao života

Otkad znam za sebe, tražim mesto gde ću se osećati kao kod kuće. Gde ćemo jednoga dana moći da živimo. Putujem, tako, čisto da bih razgledao planetu, kao kad ideš da iznajmiš stan. Ima mesta koja bi mi mogla postati cilj, pa čak i smisao života, mesta koja ulivaju poverenje u jednu moguću budućnost.

Jedan park u Vizbadenu, gde sam gledao decu kako igraju fucu; bilo je toplo dok sam sedeo na travi.

Jedna crkva u Krakovu, osvetljena noću, koju sam fotografisao.

Brežuljak kao iz detinjstva, u Sivergu ili Aecu, gde su se ovce raspršile kao bele tačke po tamnozelenoj podlozi.

Jedan mali trg u Piranu, maloj slovenačkoj Veneciji s roze i belim kućama, odakle se vidi svetlucav odraz brodića na Jadranskom moru.

Drugi jedan park, bukureštanski Kišmigiju, gde sam, pijan, razgovarao sa jednim rumunskim mačorom.

Ili letnji vrt Petra Velikog u Petrogradu, uz pivo na kamenoj klupi, okružen baroknim fasadama zgrada, okrečenih u žuto kako bi čovek imao utisak da je vreme lepo, a onda oni preveliki trgovi, i Neva, zaleđena, pa se prelazi pešice.

Voz što juri na jug, i jedna mala devojčica koja je, napućivši se, nabranih obrva, zaspala na mom ramenu, grickajući palac.

Pun mesec usred bela dana, nataknut na šiljak televizijskog tornja, na prostranom ledenom nebu u Rigi.


Frédéric Beigbeder, „Romantični egoista”

Popularni postovi s ovog bloga

Katolička vera je, kao i svaka vera, krivotvorenje prirode

Béla Hamvas - Najveće istine su lake i proste i čiste i uvek se smeše

O Andriću

Charles Simić - Poezija je odbrana individualnosti

Igor Varga - Ljeto

Ivo Andrić - Sunce

Igračka vjetrova

Druga pesma o darovima