Ima mesta koja bi mi mogla postati cilj, pa čak i smisao života

Otkad znam za sebe, tražim mesto gde ću se osećati kao kod kuće. Gde ćemo jednoga dana moći da živimo. Putujem, tako, čisto da bih razgledao planetu, kao kad ideš da iznajmiš stan. Ima mesta koja bi mi mogla postati cilj, pa čak i smisao života, mesta koja ulivaju poverenje u jednu moguću budućnost.

Jedan park u Vizbadenu, gde sam gledao decu kako igraju fucu; bilo je toplo dok sam sedeo na travi.

Jedna crkva u Krakovu, osvetljena noću, koju sam fotografisao.

Brežuljak kao iz detinjstva, u Sivergu ili Aecu, gde su se ovce raspršile kao bele tačke po tamnozelenoj podlozi.

Jedan mali trg u Piranu, maloj slovenačkoj Veneciji s roze i belim kućama, odakle se vidi svetlucav odraz brodića na Jadranskom moru.

Drugi jedan park, bukureštanski Kišmigiju, gde sam, pijan, razgovarao sa jednim rumunskim mačorom.

Ili letnji vrt Petra Velikog u Petrogradu, uz pivo na kamenoj klupi, okružen baroknim fasadama zgrada, okrečenih u žuto kako bi čovek imao utisak da je vreme lepo, a onda oni preveliki trgovi, i Neva, zaleđena, pa se prelazi pešice.

Voz što juri na jug, i jedna mala devojčica koja je, napućivši se, nabranih obrva, zaspala na mom ramenu, grickajući palac.

Pun mesec usred bela dana, nataknut na šiljak televizijskog tornja, na prostranom ledenom nebu u Rigi.


Frédéric Beigbeder, „Romantični egoista”

Popularni postovi s ovog bloga

Igračka vjetrova

Tihe čiste devojke u pamučnim haljinama

Kada Jelena dođe na more

Nitko i ne pomišlja da bi još koliko sutra među nama mogli da prorade noževi

Kako imenovati Srebrenicu

Razgovori sa Smojom

Šta se dogodilo sa onim sjajnim ljudima, tako darežljivim i nasmejanim

Krug se zatvara

Novac je naprosto došao, a prvo je trebalo da napravim nešto