Život, literatura

Vaš porodični triptih prikazuje se u krajnjem slučaju ipak kao traganje za ocem. Ko je bio vaš otac? Ko su bili njegovi preci?

Sudeći po prezimenu Kohn (što dolazi od Kohen, od kojeg, uzgred budi rečeno, potiče izgleda i titula hazarskih kraljeva kogan), neki od mojih čukundeda bio je rabin. Na osnovu aluzija u pismima moga oca, njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani. Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi preci sa majčine strane. Tom čestom zlobnom aluzijom na perjare, moj otac je hteo da podseti svoje bogate sestričine na njihov skromni početak; to je bila neka vrsta talmudijske pouke i opomene. Moj deda po ocu bio je trgovac i zemljoposednik. U šumama koje su mu pripadale palila se pepeljika (potaša), materijal koji služi za proizvodnju kaljevih peći i posuđa. Da li ga je osiromašio šumski požar ili konkurencija češkog porcelana – koji je potisnuo važnost potaše – ne znam. Kad sam se zainteresovao za naše poreklo – odakle smo? ko smo? kuda idemo? – dokumenta su već bila izgubljena i svi oni koji su čuvali porodičnu predaju već su bili mrtvi ili pobijeni.
Moj otac je rođen u zapadnoj Mađarskoj, koja je u to vreme bila u sastavu Dvojne monarhije. Valjda u želji za integracijom, svoje je ime mađarizovao kad mu je bilo trinaest godina. Trgovačku akademiju završio je u Zalaegersegu, rodnom mestu gospodina Viraga, koji će, milošću gospodina Džojsa, postati poznat pod imenom Blum, Leopold Blum. Posle nekoliko neuspelih trgovinskih poduhvata, moj će se otac zaposliti pri Ministarstvu železnica, gde će postići čin nadinspektora. Zahvaljujući tome, mi smo sve do 1942. putovali besplatno u kupeima prve klase, a kondukteri su ga pozdravljali salutiranjem kao kad se pozdravlja general. Njegov Red vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja postaće poznat zahvaljujući mojim knjigama.

Očigledno, nećemo se moći držati dosledno hronologije. Međutim, mi smo, po sledu događaja, u Novom Sadu. Šta se zbilo, dakle, tog januarskog dana 1942?

Slika je nešto ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama “tako da naslov bude jasno vidljiv”. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje. U jednom montažnom postupku – kao u nekoj ranoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea – mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovs. Moj otac pokazuje žandaru svoje papire; žandar mu ih vraća. Odlaze. (Verzija prva)
U drugoj verziji, sat kasnije, scena se ponavlja sve do poslednje sekvence. Otac pokazuje žandaru svoje papire. Ovaj mu ih vraća. Otac uzima sa čiviluka kaput i šešir. Na trenutak se koleba da li da uzme i svoj štap... Ostavljen štap koji se klati na čiviluku.

Kinematografski postupak kojem pribegavate ovde služi vam, bez sumnje, u prvom redu da vam omogući da izvesne slike i doživljaje date sa što većim otklonom? Da li sam u pravu?

Da. To mi omogućava, zapravo, izvesno oneobičavanje, ostranenije, kako bi rekao Šklovski. Da razrušim, dakle, “automatizam percepcije”.

Da li taj postupak primenjujete u prvom redu na lične doživljaje?

Ne samo na njih.

Vratimo se “hladnim danima”. Šta se zbivalo sa vama? Gde je odveden vaš otac?

Moja uloga kao svedoka završena je u onoj sceni sa dolaskom žandara. A ovo što sledi jeste rekonstrukcija na osnovu dokumenata i krhotina rečenica sećanja preživelih.
Panorama zaleđenog Dunava. Kod gradskog kupališta, tamo gde stoje drvene kabine, u ledu je, kao zasečena u staklenu masu, probijena, velika rupa; preko rupe prebačena je daska trampuline. Naokolo vojnici; na brkovima im se nahvatala slana, iz nozdrva im izbija para. Iz pravca kabinâ pojavljuje se odjednom jedna mlada žena, gola; drži za ruku devojčicu. I devojčica je gola. Koža im je crvenomodra od hladnoće. Vojnici ih guraju na dasku trampuline. Pucaju im u teme ili ih probadaju bajonetima. Žrtve padaju u tamnozelenu vodu Dunava. Jedan ih civil gura čakijom pod led. Prizor je snimljen iz božanske perspektive apsolutne objektivnosti sivog zimskog oblaka gde glasovi ne dopiru. Sada se objektiv širi i vidimo kako sa one strane kabinâ stoje redovi. Iz ove visine, gde stoji kamera koja ne drhti, ne razlikujemo lica; jedva razaznajemo muškarce, žene i decu. Vidimo jedino, negde pri kraju reda, u grupi onih koji su pristigli kamionom među poslednjima, jednog čoveka sa šeširom i naočarima, u izlizanom sivom kaputu, jer onaj ko je smestio kameru u te visine (kako bi time izbegao napasti detalja, opise golih telesa, prizore poniženja – kad telo reaguje na smrtni strah svojim sopstvenim načinom – kako bi izbegao scene silovanja, razbijenih lobanja i krvi na izgaženom snegu, kako bi izbegao da se čuju glasovi, urlici, jauci, vapaji, molbe, molitve i preklinjanja, kako bi, dakle, postigao božansku objektivnost u tom svetu bez Boga), taj, dakle, ne može da ne izdvoji, pristrasno, iz te gomile onog koji je njegov otac.

U jednom ranijem razgovoru rekli ste da je toga dana vaš otac ostao živ “zahvaljujući nekom čudu“, a da se to čudo sastojalo u tome što se rupa u ledu bila začepila od leševa.

Taj je tehnički problem unekoliko usporio egzekuciju. Izgleda, međutim, da je vest o tim barbarskim postupcima mađarske soldateske dospela do međunarodne javnosti, i da je na nečiju intervenciju masakr bio bar privremeno obustavljen. Moj otac se vratio kući u kasne popodnevne sate, oronuo, naglo ostareo, sa onim strašnim pogledom što ga je imao u Kovinu tri godine pre toga. Taj dan što ga je proveo na Dunavu i to čekanje na red pred kabinama kao u predvorju pakla (a nije mogao da ne čuje pucnje i urlike i bućkanje vode) potpuno su srušili njegovo ionako načeto zdravlje.

Kako se ispoljavala njegova bolest?

Imao je povremeno napade neuroze straha – dijagnoza koju sam doznao nekih trideset godina posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom distancom, postala jasna i ona naša poseta kovinskoj bolnici, godine gospodnje 1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnom jasnošću sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste pidžame. Kao što se sećam i one scene koju sam malopre naveo, kad je tražio od moje majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne da razveže čvor na lastišu.


Danilo Kiš
Život, literatura: razgovor Danila Kiša i Gabi Glajšmana. – Gradac. 13/14: 76-77 (maj-avgust 1987) 6-18.

Popularni postovi s ovog bloga

Igračka vjetrova

Tihe čiste devojke u pamučnim haljinama

Kada Jelena dođe na more

Nitko i ne pomišlja da bi još koliko sutra među nama mogli da prorade noževi

Kako imenovati Srebrenicu

Razgovori sa Smojom

Šta se dogodilo sa onim sjajnim ljudima, tako darežljivim i nasmejanim

Krug se zatvara

Novac je naprosto došao, a prvo je trebalo da napravim nešto