O njima trojici

Ima li čega bezbojnijeg no kad ne možete da prepoznate u stvaranju jedne umetnosti umetnika čoveka? Vi vidite svakog drugog samo ne onog koga izvan svega želite da prepoznate. Taj, koga vi tražite, ocrtava se likom svih drugih umetnika, samo ne svojim sterilnim, šupljim likom.

Za to mi imamo jedan klasičan primer u našoj poratnoj umetnosti: čitate Marka Ristića, a prepoznajete Bretona, Milana Dedinca i Koču Popovića; čitate Milana Dedinca, a prepoznajete Marka Ristića, Bretona, Elijara i Koču Popovića; čitate najzad Koču Popovića, a prepoznajete Dedinca, Bretona i nekog trećeg Marka Ristića. Oni liče jedan na drugoga, ali nikako na same sebe. Ili liče na sve druge samo ne na sebe.

Pa zar to nije jedna umetnička tragedija čak i kad ovi ljudi imaju dobru nameru da se prikažu naprednima, naprednijima nego što ih možete i zamisliti?

Same ih ne možete zamisliti, jer se samoće boje, jer u njoj ne bi znali šta bi sa sobom. Oni pišu zato što neko u svetu piše: da ovaj u svetu prestane i oni bi prestali. Za njih je život po nalogu, misao po porudžbini, umetnost zbog dosade. Oni se udružuju, ne što osećaju kolektivistički, no što je to moderno. 

[...] Najstrašnije je što ovi inteligentni ljudi, pored sveg ubilačkog čeprkanja po knjigama i tuđim teorijama, ispod maske koju nose, nemaju lika.


Rade Drainac, „O njima trojici”
Iz knjige  „Rade Drainac - Bez maske: polemike i pamfleti”


Podržite blog fake poet klikom na neku od reklama, unapred smo zahvalni: