Ljudi uvek žele da budu na prvim mestima

Bio je trinaesti u redu. Izbrojao je ponovo, stvarno trinaesti. Iako nije bio sujeveran, nije mu bio nepoznat loš glas koji prati taj broj, u raznim razgovorima o slučajnostima, nesrećnim slučajevima i sudbini uvek bi se javio neko da ispriča neki slučaj, negativan uticaj, a katkad i koban, broja trinaest. Pokušao je da se seti da li mu je u nekoj ranijoj prilici zapalo to mesto u redu, ali postoje samo dve mogućnosti, ili se to nikada nije desilo, ili se nije sećao. Kudio je samog sebe, kako je besmisleno, glupo, misliti na nešto što u stvarnosti ne postoji, da, tako je, nikada ranije nije o tome razmišljao, brojevi u stvari ne postoje, stvarima je potpuno svejedno koji ćemo im broj dati, nema razlike da li ćemo im odrediti broj trinaest ili četrdeset četiri, u najmanju ruku može se zaključiti da nemaju predstavu o tome na kojem se mestu nalaze. Ljudi nisu stvari, ljudi uvek žele da budu na prvim mestima, pomisli grnčar, I ne samo da to žele, nego hoće da i drugi to primete, promrmlja. 


José Saramago, „Pećina”


Podržite blog fake poet klikom na neku od reklama, unapred smo zahvalni: