Telo žene


Telo žene, skrovito čudo nepoznato u tebi,
ima li veće nežnosti nego što je moja
dok spavaš ljupka u seni svoje svetlosti?

Silazeći u tebe kao u ponornicu
ponavljam imena cveća da bih te objasnio:
perunija, azaleja, robinija hispida.

Dok spavaš ti se igraš, reko u koju uranjam
svoje ruke, rastužena i večna,
sa svojim šljunkom od sedefa i spaljene mahovine.

Na tebi sve prepoznajem i svemu se čudim:
tu je ponor iz koga dolazim i kome se vraćam,
i slana me žeđ obilazi dok umireš, slatka patnjo.

Evo koliko te tražim: kao jeka svoj glas,
kao glas svoju jeku što ne prestaje
i gori u mojoj krvi, u mojoj glavi bez svetla.

Evo koliko te želim: kao pusta površina vode
svoj vir da je uznemiri i da sustane tamo
gde sve počinje, i odakle smrt ne silazi.

Ima li lepše od tvoje kovine,
od tvog voća koje se nudi? Ja sam brod
što tone i što se ljulja između tvojih obala.

Evo te, pobeđene i gole, ali ko će proći
ispod slavoluka sa vencem gorka lovora?
U tvom snu i ja sam izgubljen zauvek.

Zagledan u beskrajne prostore otvaram
deo po deo tvog tela što se ne razlikuje više
od mene u meni, jednako i jednako samo.

Tu je i nevidljiva pesma koja preobražava
sva tvoja čuda u jedno, uzdrhtalo na kiši,
i prokleto nebo što ranjava plače iza tvojih veđa.


Pablo Neruda, „Telo žene” 
Fotografija: Artem Nadyozhin

Popularni postovi s ovog bloga

Katolička vera je, kao i svaka vera, krivotvorenje prirode

Béla Hamvas - Najveće istine su lake i proste i čiste i uvek se smeše

O Andriću

Charles Simić - Poezija je odbrana individualnosti

Igor Varga - Ljeto

Ivo Andrić - Sunce

Igračka vjetrova

Druga pesma o darovima