Paščad iznova puštena

AKO VAM SE ČINI DA ŽIVITE U OPERETSKOJ VERZIJI 1991. NA BALKANU, TO JE ZATO ŠTO SU NA VLASTI U SRBIJI, HRVATSKOJ I BOSNI OPERETSKE VERZIJE ONIH KOJI SU I TADA BILI NA VLASTI

Uf, sva sreća da sam već – nešto ranije nego inače – obavio ovogodišnje letovanje u Hrvatskoj: bilo bi baš nekako nezgodno da ovih dana izbije novi rat između junačnih nam Srba i kulturnih im Hrvata, a ja tamo, na teritoriji neprijateljske države! Zamislite, recimo, da me zli (ali i neupućeni) Hrvati otmu pa zatraže razmenu ili otkup od srpskih vlasti, a ove se elegantno ogluše o ljubaznu poslovnu ponudu? Pao bih na teret hrvatskog budžeta, bar dok me iz razloga štednje ne autsorsuju u nekom budžaku...

Pa dobro, ali oko čega bi to Srbija i Hrvatska, pobogu, ratovale? Ne oko Karlobaga i Virovitice – to smo apsolvirali, čak i Šešelj je shvatio – nego, koliko razabirem iz ove kakofonije budalaština, valjda oko Stepinca i Glavaša?! Čekaj, zar Stepinac nije tip iz onog tamo rata, pretprošlog? Nije li, metaforično gledano, rat sa "Glavašem" iz devedesetih nastao oko "Stepinca", između ostalog? Jeste, tako da po toj matrici ne bi bilo ništa čudno da sada zaratimo glede Glavaša, pa da u tom najnovijem ratovanju iz anonimnosti ispliva neka nova vedeta, a onda za jedno dvadeset-trideset godina lepo zaratimo oko tog nekog novog, i tako u krug.

Ako vam sve ovo zvuči prešašavo, onda biće da ne pratite paralelni svet letnjeg medijsko-političkog simulakruma u Srbiji, Hrvatskoj i donekle u Bosni. Naime, ako je suditi po nikada toksičnijoj retorici, i to ne samo onoj neoficijelnoj, i posle razmene silnih "diplomatskih nota" i drugih loše uvijenih kofa govana, zaista ne znam šta bi moglo da preostane nego povlačenje ambasadora, a onda i pokazivanje mišića, zveckanje oružjem, i neka forma "fizičkog sukoba", ne interpersonalnog, nego interdržavnog.

Da li to znači da mislim da će se Neko Veliko I Grozno Nešto stvarno dogoditi? Ma ne, naravno! Ne, iz mnogih vrlo jakih razloga, s tim da među tim razlozima apsolutno nije bilo kakvo pouzdanje u pamet i čast ljudi koji vode ove tužne zemlje. Samo što njih odavno niko ništa ne pita: mogu da "nahrane svinje i ne diraju gumbe" kao Suljo iz vica u eksperimentalnom svemirskom brodu, tj. mogu da kakuckaju po svom i tuđem dvorištu (što obilato koriste), ali ne i da pucaju, čak ni u vazduh. Veća je verovatnoća da će Redžep Tajip Erdogan postati lezbejka kalvinističke veroispovesti koja posvećeno sluša thrash metal i onda se kao takva udati za Vladimira V. Putina evoluiralog u brinetu veganku koja svira ritam gitaru u Pussy Riot, nego da se centralni južnoslovenski prostor ponovo nađe u stanju rata koji ne bi bio posve hladan. Nikakve stvarne frke neće biti jer, kako napisah prošle nedelje, ona sistemski nije moguća, ne postoje nikakve – ali baš nikakve! – realne i utemeljene pretpostavke za nju, čak ni psihološke, koliko god da se na tome (iznova) radi. Bombe koje se puštaju u etar, dakle, nisu razorne i ne ubijaju, svakako ne na način devedesetih: one su, međutim, ekološki opasne, jer zagađuju i zasmrđuju. Gadno je živeti uz njih, ali po život je mnogo opasnije prelaziti Kolarčevu ulicu oko podneva. To da ovako smrde uopšte nije ništa čudno s obzirom na njihov hemijski sastav – a bogme i na profil onih koji ih razmenjuju: odatle ne biva vanile i lavande, samo bazdećih supstanci. O čemu je, jebiga, valjalo misliti onda kada smo te puštače nadripolitičkih bombi-smrdulja pokupili s otpada devedesetih i stavili ih u (više tobožnju nego traljavu) reciklažu, ali sada više vajde od toga nema. Samoosuđeni smo na njih za još nedefinisano dugo vreme: u Srbiji svakako, u Bosni takođe, za Hrvatsku će se ubrzo videti.

Nemogućnost fizičkog ovaploćenja stvarnog sranja koje bi podsećalo na slatke male kanibalske događaje iz devedesetih ipak ne znači da se ovim trovačkim mahnitanjem ne treba podrobnije pozabaviti. Mentalna tortura kroz koju prolazimo manje-više svakog leta, a ovog je baš žestoko zaošijana, pokazuje stvarno stanje ne u tzv. regionalnim odnosima, ili srpsko-hrvatskim, ili srpsko-bošnjačkim ili ne znam kojim, nego baš ono što se nastoji prikriti: pravo stanje unutar svake od tih država; patološku sliku stanja tih društava, kidnapovanih i serijski silovanih od dokazano najgorih ljudi koje uopšte ima. A nije problem u tome što ti dokazano najgori uopšte postoje, jer takvog šljama ima svuda, nego što su oni ujedno i dokazano najmoćniji ljudi u tim zemljama: u njih je i moć, i sila, i novac, i institucije (tj. njihove prazne ljušture) i lavovski deo "javnog diskursa" i štošta još. Zato se ojađenim podanicima i nudi sve radioaktivnije prekoplotiranje i pljuvanje u komšijski tanjir te psovačko nadvikivanje preko ograde: ne bi li podaništvo zaboravilo na mizeriju sopstvenih života, mizeriju koja, uzgred, nipošto nije samo materijalna. I nemojte za sve to kriviti njih, krem našeg ološa, ponovo uzveran u društvene vrhove: ne bi oni bili tu gde jesu da ih većina u svakom od ovih društava (uključujući i većinu unutar "prosvećene i emancipovane građanske elite") nije na te tronove iznova popela, ko činjenjem, ko nečinjenjem.

Pre nego što dođemo do toga, hajde da se još malo zadržimo na samoj gotovo pa predratnoj psihozi koja se ovih dana veštački proizvodi. Prateći sadržaje kojima se intenzivno puni javni prostor – isuviše intenzivno i ciljano da bi bilo sasvim spontano – reklo bi se kao da je izvesna vrsta paščadi nehajno, štaviše sasvim namerno, puštena s lanca i razularena do kraja, a ta se paščad baš bučno i mučno kevtavo raduje jer joj se čini da je nanjušila krv u najavi – a na tu supstancu ona jedino radi. Pogledajte samo "državotvorne" dnovinčine i "patriotske" portale incestuozno bliske Ovdašnjoj i Tamošnjoj desnici na vlasti: ne osećate li krvosledničko slatko iščekivanje – uprkos licemerno smrknutim izrazima njuški – dok se talambasa o stanju koje je, je li, više "predratno" nego "posleratno"? Osećate li bljesak nade i titraj neizdrža dok čitate nekog dežurnog seratora, po svoj prilici brkatog penzionisanog marksistu-lenjinistu udbaško-kosovske provenijencije koji se jednog lepog dana tokom 1991. naprasno probudio kao mašala golemi Srbin (Hrvat, whatever), kako baja da na Bajakovu samo što se nisu pojavili tenkovi s jedne i druge strane? Zna on i sam da je to, blago rečeno, ipak malo preterano, ali kako da ne pusti slatkoj mašti na volju, da ga pusta želja mine? Utoliko pre što dobro zna da time svira melodiju koja je u savršenoj rezonanci s muzičkim ukusom Gospodara, odraslih baš na ovakvom talambasanju?

Šta, dakle, iza svega ovog letnjeg divljanja 2016. "objektivno" stoji? Šta se to promenilo i pogoršalo u objektivnoj, stvarnoj stvarnosti, u našim životima, u ovim državama i između njih? Ništa posebno, uobičajeni skandali i paraskandali, naporno i rutinersko razvlačenje svega zamislivog i nezamislivog iz Drugog svetskog rata, plus Oluja, Srebrenica, Milošević etc., znate već napamet taj repertoar sa svih strana. Plus poneka sudska zvizdarija, kakvih bar nikada nije nedostajalo. Ništa bitno novo, sve je reciklaža predobro poznatih motiva, svakosezonska stvar, nešto na šta smo već odavno oguglali, bar u onoj meri u kojoj je to normalnom insanu uopšte moguće. Ali, kako to da se sve to, umesto da po prirodi stvari svake sledeće godine bude sve slabije (i bivalo je, do nekog trenutka), poslednjih godina, naprotiv, upadljivo pojačava i pogoršava, s (kvazi)dramatičnom kulminacijom kojoj upravo sada svedočimo? Ne treba ići daleko po razloge, ni u prostoru ni u vremenu. Istini za volju, paščad koja je ciljano puštena s lanca objašnjavaće vam ovo veleumnim "geopolitičkim" razlozima ("Geopolitika je hobi dokonih budala", mudro kaže Tomić Ante, prezime mu znate) i uplitati u to poslovičnog Rusa, Amerikanca, Brisel, bregzit, Švabicu, Kineza i Hogara Strašnog. Pa dobro, jedan od nusposlova paščadi izdate u najam i jeste da mute vodu i dodatno sluđuju labilne i neznavene. Pravi su razlozi ipak em geografski mnogo bliži em mnogo banalniji: ako vam se čini da živite u operetskoj verziji 1991, to je zato što na vlasti u Srbiji, u Hrvatskoj, i dobrim delom u Bosni, imate one iste političke snage, one iste vrednosno-ideološke sklopove, a neretko i one iste pojedince, koji su tu bili i 1991. i još dovoljno potonjih godina, sve dok iza njih nije ostalo samo zgarište. Posle su došli neki koji su to pepelište imali da očiste i na njemu nešto izgrade. Traljavo su uradili posao, ali su ga ipak uradili, taman toliko da prođe dovoljno vremena i svega ostalog i da sancta simplicitas onom ološu koji im je prethodio zaboravi sva neuporediva nepočinstva. I tako su se vratili na vlast, doduše kao operetska verzija samih sebe, ideološki tobože preumljeni u operetsku, kičerski sterilizovanu i pasterizovanu verziju svojih ranijih uverenja: mislim, nije da su se ona stvarno fundamentalno promenila – ne ide to, moj kume, tako – nego su više ostala bez vatrenog punjenja. Paščad danas još bešnje laje, samo više nema čime da grize. Zato njihove javne detonacije danas tako smrde, mada ne pucaju.

S povratkom na vlast svih tih vučića, nikolića, dačića, hadezeovaca, tuđmančića juniora, izetbegovića i ostalih, za svega godinu-dve južnoslovenski je Balkan ponovo postao kloaka tuposti i jeftine, patetične mržnje bazirane na pritvornom samosažaljenju u kolektivnom narcisizmu Večitih Žrtava koje parazitiraju i nezdravo rastu na stvarnim i tobožnjim grehovima onih sebi sličnih sa druge stranice naših bijednih državničuljskih graničica. Kako sada daleko izgledaju one smešnjikave šetnje Tadića i Josipovića po Opatiji ili Subotici, kao da su se odigrale u nekom drugom životu... Pa dobro, zar i Ovi ne šetaju s vremena na vreme, čak i igraju šah, drže se za ruke, samo čekaš ko će prvi da se krljne u usta? Naizgled da, ali još od antike nam je ostala mudrost da "Kad dvojica čine isto, nije isto" (Si duo faciunt idem, non est idem): ovi, naime, to naprosto ne umeju, a verovatno ni ne žele; okej, krene im dobro za trenutak pa ih svi tapšu po ramenu, ali avaj, ubrzo – najčešće na prvom iskušenju – nadvlada njihova prava priroda, i piši propalo. Sa njima na vlasti, južnoslovenski prostor ne može biti drugo nego mesto samoobnovljive moralne mizerije i stvarne, multidisciplinarne nesreće. Tako se treskom o tvrd patos realnosti razbio još jedan tupoumni mit, rado širen poslednjih godina kao gljivično oboljenje uma: onaj kako tobože "Samo desničari i nacionalisti mogu da se mire", jer, ko biva, samo oni imaju nepotrošive kredite patriotske verodostojnosti. Tako to možda izgleda u glavi malog Perice, ali stvarnost ide drugim drumom, i tako će i nastaviti. Pogušićemo se u smradu bezdušne tuposti i ciničnog parazitiranja na tuđoj nesreći. Da makar možemo da provetrimo malo, da otvorimo prozor, ali džaba: odande nam to i ulazi!




Teofil Pančić


Podržite blog fake poet klikom na neku od reklama, unapred smo zahvalni: