Nedeljna melanholija

Tih dana si skoro svakog jutra slušao Majlsa. Majlsa Dejvisa. Kupio si njegovu autobiografiju na 400 strana i uživao. Celo poglavlje jednog romana napisao si uz album „In a silent way“. Čitavu večnost si mogao da smestiš u tih 38 minuta. Čudna mešavina, vesela tuga, razmahne se melanholija, piješ vino, smeješ se, čak možda i zaplešeš, bez obzira što tome nisi preterano vičan. Tih dana si gledao seriju u kojoj se tek u osmoj epizodi ispostavilo da glavna junakinja takođe sluša Majlsa. Nisi to očekivao od nje, na prvu loptu, ali kad si malo bolje razmislio, shvatio si da ima logike. Manična depresija, bipolarni poremećaj, preopterećenost poslom, nemanje nekog čvršćeg uporišta, senzitivna bića koja su svakog dana naterana na surovost, špijuni koji se zaljube u svoje objekte špijuniranja, štokholmski sindromaši, psihijatri koji se zaljube u svoje pacijente, pisci koji se zaljube u svoje likove... Svi bi oni ujutru rado slušali Majlsa. Majlsa Dejvisa.

Tih dana si opet počeo da kupuješ novine, ali samo nedeljom. Na naslovnoj strani je obično dominirao tekst o nekom aktuelnom ratu ili aferi, do njega je bio početak kolumne glavne urednice, sa strane najavljen nedeljni dodatak sa pričama jednog od pokojnih domaćih pisaca diskutabilnog morala ili intervju sa jednom lepom, uglavnom stranom glumicom, dok je ispod svega toga najčešće bila neka karikatura aktuelnog premijera. Na prvih nekoliko strana obično si tražio samo članke sa obećanjima političara, njih si sekao i lepio ih u veliki kalendar umesto slika odgovarajućih pejzaža. Na osnovu toga si se odlučivao za koga ćeš glasati na sledećim izborima i na kraju nisi ni izašao na glasanje. Čitao si pažljivo crnu hroniku, tražeći inspiraciju za svoje priče. Obično je crna hronika bogatija od kulturnog dodatka, naročito vikendom. Tih dana je padao sneg. Šarene strane iz sredine si stavljao u hodnik, u slučaju da neko od gostiju poželi da izuje vlažne cipele. Tih dana nisi rešavao ukrštene reči. Rezao si čitulje i lepio ih u album koji si kupio specijalno za tu namenu. Od toga si pravio likove za roman koji si tih dana planirao da počneš. Znao si kad su rođeni, kad su umrli, kako se zovu i kako su izgledali. Trebalo je samo dopisati ono između. Ipak, najviše si voleo sportske strane. Bio je to jedan potpuno paralelni svet i biće ti žao ako doživiš da jednog dana potpuno iščezne. Mase doživljavaju sport kao zamenu za rat, a pojedinci kao supstituciju za ljubav, a to zna da bude opasno. Napisaćeš jednom nešto na temu „Sport kao umetnost“ i obranićeš tu tezu, čvrsto si tada rešio i odložio izrezbarene novine na sto.

Tih dana si često odlazio u nedeljnu vožnju autobusom. Nedeljom su autobusi obično poluprazni. Birao si uvek različitu liniju i vozio se od prve do poslednje stanice. Sedao si negde pozadi, stavljao u uši slušalice sa Majlsom i upoznavao bolje svoj grad. Ubrzo si znao napamet sve stanice, haustore, ograde, drvorede, kafane, fastfudove i generalno sve ugostiteljske objekte iole maštovitijeg imena. Shvatio si da bi mogao da počneš da taksiraš, ali si se onda setio da i dalje nemaš dozvolu i da ćeš morati da počneš da smišljaš bolje izgovore za to od ekološke osvešćenosti. Kada si sve to apsolvirao počeo si da obraćaš pažnju i na ostale putnike. Tek tada si primetio da i neki od njih obraćaju pažnju na tebe. Recimo, ona klinka što je sedela prekoputa, da li te je gledala blago uplašeno ili blago zavodnički, nikad nisi znao to da razlikuješ. Pitao si se da li još neko od njih putuje besciljno kao ti i da li biste se prepoznali. Ili, zašto je onaj stariji gospodin seo baš pored tebe, iako je bilo puno praznih mesta. Pitao si se i nastavio da gledaš kroz prozor...

Tih dana si pred spavanje često slušao Satija. Nedeljom si voleo da praviš večere za dvoje, čak i kad ti niko nije dolazio u goste. Nekad ste bili samo Sati i ti. Čitao si da je on poslednjih 27 godina života stanovao u jednoj sobi u predgrađu Pariza i da za to vreme nikad nikoga nije pustio unutra. Ti si tih dana imao 27 godina. Pitao si se da li je Niče nekad slušao Satija. I ako jeste, da li bi zaplakao ili bi mu lupio šamar. Pitao si se da li je Kiš nekad slušao Majlsa. Majlsa Dejvisa. I ako jeste, da li bi zaplesao ili bi mu to bilo suviše ljudski...

Tih dana si ljubomorno čuvao svoju samoću.  


Đorđe Majstorović, „Nedeljna melanholija”
Iz knjige „Rukopisi 38” (zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije)


Podržite blog fake poet klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni:

Podržite blog fake poet klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni:

Popularni postovi s ovog bloga

Ja ne biram ono što imam

Otkako te ne volim

O čemu volim da govorim?

Rusija

Ponekad dolazim, ponekad odlazim

Meni misao stalno na Jadranu

Amsterdam

Provincijalka

Žena dijete