Za kraj o poeziji

I onaj koji ovo čita
Biće nula,
Kao što će i ovaj koji piše
Biti ništica.

A tek papir?
A tek papir?
Biće pepeo
I prah.

I kada se to troje spoji
I zalije vodom,
Uz tajnu formulu vremena,
Nastaće fosil.

I radoznali android,
Čeprkaće po okamenjenom pepelu.
Prinosiće očima
I nosu artefakt, zrnce koje sija.

U rukama zbunjenog istraživača
Biće to novi paleolitski dokaz
O uzaludnosti smrti
I besmrtnosti poezije.


Ibrahim Hadžić, „Za kraj o poeziji”

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Kada Jelena dođe na more

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni