Za kraj o poeziji

I onaj koji ovo čita
Biće nula,
Kao što će i ovaj koji piše
Biti ništica.

A tek papir?
A tek papir?
Biće pepeo
I prah.

I kada se to troje spoji
I zalije vodom,
Uz tajnu formulu vremena,
Nastaće fosil.

I radoznali android,
Čeprkaće po okamenjenom pepelu.
Prinosiće očima
I nosu artefakt, zrnce koje sija.

U rukama zbunjenog istraživača
Biće to novi paleolitski dokaz
O uzaludnosti smrti
I besmrtnosti poezije.


Ibrahim Hadžić, „Za kraj o poeziji”

Popularni postovi s ovog bloga

Trpanjske elegije

Pesma iz meseca maja

Kasno je za ljubav

Neko drugo more

Divlji badem

O Vukovaru s Momom Kaporom

Bio je to najbolji poljubac u celom mom životu