Više volim ruže, ljubavi moja, od otadžbine

Više volim ruže, ljubavi moja, od otadžbine,
I draže su mi magnolije
Od slave i vrline.

Dogod me život ne umori, puštam
Da život kroz mene protiče,
A ja da se ne promenim.

Šta mari onaj kog se ništa više ne tiče
Što jedan gubi a drugi pobeđuje,
Ali, zora uvek sviće,

Ako se svake godine s prolećem
Pojavi novo lišće
A s jeseni nestaje?

A ostalo, sve ono što smrtnici
Životu pridodaju,
Čime mi dušu obogaćuje?

Ničim, sem željom za ravnodušnošću
I mlakim poverenjem
U čas koji izmiče.


Fernando Pessoa
Ricardo Reis

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni