Srpski premijer Stiven Sigal

Srbija je pretrpela užasnu nepravdu u novijoj istoriji, pa u Sjedinjenim Američkim Državama još uvek postoje predrasude o Srbima – izjavio je nakon susreta sa srpskim predsednikom Tomislavom Nikolićem američki glumac Stiven Sigal, koji se posle toga susreo i sa premijerom Aleksandrom Vučićem, ocenivši tom prilikom kako ‘za razliku od drugih evropskih zemalja, ekonomija u Srbiji polako raste’.

‘Ekonomija u Srbiji polako raste’, vidno zadovoljan onim šta je video izjavio je Stiven Sigal, a kad to kaže holivudski akcijski heroj – majstor aikida i sensei sa crnim pojasom sedmog dana, rezervni šerif grada Džefersona, budući počasni ruski konzul u Arizoni i budistički lama sa overenom potvrdom da je reinkarnacija tibetanskog tertona Čungdrag Dorje iz sedamnaestog veka – te reči imaju specifičnu težinu. Nije to zajebancija, nije to Aleksandru Vučiću u svojoj poseti Beogradu rekla, šta ja znam, Angela Merkel, nije mu to rekao kineski premijer Li Kećijang, nego lično Stiven Sigal, čovek koji je jednog Tomija Li Džonsa u filmu ‘Pod opsadom’ kuinjskim nožem izrezbario kao ikonostas Nikolajevske crkve u Zemunu, pa mu onda još golom rukom iskopao oko, zakucao balčak u glavu i na kraju je zabio u mikrotalasnu pećnicu. Alo bre, Li Kećijangu! Pardon, Li Džonsu!

‘Ekonomija u Srbiji polako raste’, stisnutih očiju poverava se tako svom badiju Aleksandru Vučiću belaj-lama Čungdrag Sigal – ušavši tom replikom direktno u holivudski frazeološki rečnik, uz bok Istvudovom ‘Mejk maj dej!’, Švarcenegerovom ‘Hasta la vista, bejbi!’, Staloneovom ‘Edrijeeeeeen!’, ‘Slip tajt, saker!’ Čaka Norisa i ‘Jupije, maderfaker!’ Brusa Vilisa – pre nego se okrene Evropskoj uniji i prezirno joj pljune pod noge: ‘Za razliku od drugih evropskih zemalja.’ Nakon čega – majke mi, bilo na dnevniku – dobija nagradu za dobročinstvo i humanitarni rad Fondacije ‘Braća Karić’, pa odlazi da održi čas obuke Specijalnim jedinicama MUP-a Srbije.

Tako je sensei Sigal, nosilac crnog pojasa sedmog dana i plakete Braće Karić za dobročinstvo, efektno zaključio najuzbudljivijih sedam dana u novijoj srpskoj istoriji, nedelju u kojoj je televizijski javni servis i zvanično postao Pink Ekšn, a Srbija set holivudske C-produkcije sa ocvalim, debelim Stivenom Sigalom, akcijskom zvezdom u starosnoj penziji – scenografija jevtine holivudske konfekcije, od onih što se snimaju za novogodišnje reprize na jagodinskoj televiziji Palma Plus.

Retko malouman čak i za standarde američkog treša, Sigalov najnoviji film ‘Pod opsadom 3: Državni udar’ počinje putovanjem u Kinu Aleksandra Vučića – superheroja koji danju vodi dosadan život predsednika Vlade, a noću spasava decu iz poplava, snežnih oluja i vulkanskih erupcija – i iznenadnim napadom panike njegova zvaničnog deminutiva Dragana J. Vučićevića, koji obilazi televizije po Beogradu, upada u jutarnje programe i javno kumi senseija Vlade da ne ide na put ako Boga zna, jer su u Beogradu plaćeni ubice koji veruju da je premijer-lama reinkarnacija Zorana Đinđića, pa planiraju da ga – dok je još u Pekingu – ubiju usred Beograda.

U dobro režiranom suspensu – jedinom uspelom trenutku ove imbecilne akcijaške badi-komedije na tragu Bada Spensera i Terensa Hila – mi tako niti jednog časa ne vidimo ni državne udarnike, ni atentatore, a atmosfera straha, trepeta i vanrednog stanja dočarava se krvavim obračunom novinskih klanova, onih odanih i onih prodanih, što premijera Terensa Hila optužuju za pritiske i ucene. Na snežnom vrhuncu somnambulne drame – dok televizije prekidaju program i u direktnom prenosu emituju Vučićevićeve napade panike, a prestravljeni građani zaključani u svojim stanovima iza spuštenih roleta osluškuju uzvičnike s beogradskog asfalta – Aleksandar Vučić vraća se u Beograd i volšebno odbacuje optužbe, pristavši da se podvrgne ispitivanju na poligrafu pred sopstvenim ministrom policije, sa sve postrojenim specijalcima, žandarmerijom i komandosima sa dugim cevima pred zgradom. Šta je cev duža, to je šupljija, shvatili smo i bez te, hm, šuplje simbolike.

U raspletu – taman kad izbezumljenog Dragana J. Vučićevića priključe na elektrošokove, premijera na detektor laži, a vojsku na najviši stepen uzbune – u zgradu Vlade, razume se, upada stari sensei Stiven Sigal i zabija nam kuinjski nož u glavu, pa stisnutih očiju procedi: ‘Za razliku od drugih evropskih zemalja, ekonomija u Srbiji polako raste.’

I to je sve. Kad kažem da u ovom televizijskom akcijskom trešu nismo videli još samo tornado sa letećim ajkulama – i premijera Vučića kako zajedno sa Stivenom Sigalom upada u srce tornada, pa pred jatom velikih belih ajkula i letećih zemunskih atentatora spasava celo obdanište u Feketiću – to znači samo i upravo to: da još čekamo da vidimo leteće ajkule i atentatore.

Vučićev i Sigalov zajednički projekt funkcioniše kao prosti zbroj opštih mesta holivudskog akcijskog žanra, pa gledaocu kao jedini način da mu bude zabavan preostaje da ga tako i gleda: kao Sigalovu autoironičnu zajebanciju. Svaki kadar ove Pink Ekšn produkcije već smo, naime, videli u njegovim ranijim filmovima.

Vučić u Kini? Nismo li to već videli u ‘Osvetniku’ iz 2003., kad Stiven Sigal kao arheolog odlazi na ekspediciju u Kinu, nesvestan da mu mafija radi o glavi? Mafija planira atentat na Vučića? Nismo li to videli u Sigalovom filmu ‘Iznad zakona’ iz 1988., kad sprečava pripadnike narkodilerskog klana što planiraju atentat na američkog senatora? Sigal kao instruktor aikida za specijalne jedinice MUP-a Srbije? Ne beše li Sigal u tom istom filmu i aikido-instruktor specijalaca američkog MUP-a? Srpska vojska na ulicama Beograda? Zar u Sigalovom ‘Patriotu’ iz 1998. nismo već videli vojne helikoptere kako iznad grada bacaju ružičasto cveće? Vučić prolazi na detektoru laži? Vučić na detektoru laži?!? Detektor laži najopštije je od svih opštih mesta Sigalove filmografije: i u pretposlednjem, recimo – ‘Napola mrtav’ iz 2012. – Sigal kao kriminalac prolazi poligraf kako bi upao u internacionalni mafijaški klan!

Sunce ti jebem, pa najslavnija scena u celokupnom Sigalovom opusu – ako je uopšte legalno govoriti o Sigalovim slavnim scenama – jeste ona čuvena u ‘Glimer Menu’ iz 1996., kad Stiven Sigal dobrovoljno pristaje na poligrafsko ispitivanje kako bi dokazao da detektor laži može da se zajebe. Policijska agentica tako na početku, da bi proverila ispravnost poligrafa, postavlja Sigalu nekoliko uobičajenih trik pitanja i već na prvo – ‘Da li ste se ikada popeli na Maunt Everest?’ – Stiven Sigal hladan kao špricer odgovara: ‘Da.’ A šokirani agenti gledaju kako igla na detektoru teče papirom mirno i sporo poput Dunava u julu.

‘Srbija je pretrpela užasnu nepravdu u novijoj istoriji, pa u Sjedinjenim Američkim Državama još uvek postoje predrasude o Srbima’, izjavio je u Beogradu Stiven Sigal, hrabro razotkrivši podmuklu holivudsku zaveru sa Srbima kao lošim momcima, iako je i sam rado učestvovao u tome. To, naime, već spada u otvoreno zajebavanje: u svim njegovim filmovima sa detektorima laži, Srbi su bed gajs iz svakog pojedinog američkog stereotipa. U istom tom ‘Glimer Menu’, recimo, Sigal sprečava prodaju ruskog hemijskog oružja beskrupuloznim i krvožednim srpskim teroristima, a u pomenutom filmu ‘Napola mrtav’ on detektor laži prolazi upravo kao sitni srpski kriminalac Saša Petrošević, dakle – Srbin Aleksandar!

U poslednjem svom filmu, ‘Pod opsadom 3: Državni udar’, prevejani zemunski kriminalac Stiven Sigal stiže tako u Beograd kao instruktor za aikido i poligraf, pa – shvatili smo na kraju – obučava premijera Vučića kako da zajebe detektor laži. U nastavku ćemo videti: nakon šta na Maunt Everestu spase ekskurziju osnovne škole iz Feketića zarobljenu u tornadu s letećim ajkulama, predsednik Vlade dobrovoljno se podvrgava ispitivanju na detektoru laži, pa pred zaprepašćenim ministrom policije već na prvo trik pitanje hladan kao špricer odgovara: ‘Za razliku od drugih evropskih zemalja, ekonomija u Srbiji polako raste.’


Boris Dežulović

Popularni postovi s ovog bloga

Mnoge smo i mnogo voljeli

Trpanjske elegije

Pesma iz meseca maja

Kasno je za ljubav

Neko drugo more

Divlji badem

O Vukovaru s Momom Kaporom