***

Pesmo, sluh napregni, načulji oba uva: 
Kletva oko tebe kao vetar duva.

Kunu tvoju blagost, tihi sjaj i rime. 
Njušiš: u daljini lomače se dime.

O, jednom, kad bude opet leto, voda, 
Razbij mi grudi: čeka te sloboda.

Vilama razgrni — bol, a metlom —- tuge. 
Pobegni kroz travu, niz breg, među druge.

Nakostreši dlaku, vilice razjapi, 
Zabodi zub u meso i krvi se napi.

Onda otrovano srce skupi, stegni: 
Ko crknuto pseto nasred puta legni.

Nek zavonja iz tebe ko s gomile strvi 
Na koju sleće gavran i gamižu crvi. . .

Ili: kad leto opet zasjaji u vodi 
Za ruku me uzmi i u žito vodi.


Stevan Raičković

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni