Bespuća

Vas zovem samo, sa užasom
u pogledu razvratnom, neveselom.
Vas zovem samo, što drhtite
sa vitkim, osetljivim telom.

Vas na čijim je kolenima život
izdahno zbunjen, umoran;
za vas ja imam rumeno more
i jedan osmeh sumoran.

Ne, neće ljubav, ni mladost, više
pomilovati nam grudi;
Ime će, dah će, suza će naša
drugom da zamiriše.

Daleko, negde, oko sveta,
gde sneg i led i nebo cveta
sve će se sliti,
i od svega biti:
Mir,
mir,
mir...


Miloš Crnjanski, „Bespuća”
1920.

Popularni postovi s ovog bloga

Igračka vjetrova

Tihe čiste devojke u pamučnim haljinama

Kada Jelena dođe na more

Nitko i ne pomišlja da bi još koliko sutra među nama mogli da prorade noževi

Kako imenovati Srebrenicu

Šta se dogodilo sa onim sjajnim ljudima, tako darežljivim i nasmejanim

Razgovori sa Smojom

Krug se zatvara

Novac je naprosto došao, a prvo je trebalo da napravim nešto