Boj na Uneskovu polju

Odbijanje članstva Republike Kosovo u Unesku predstavljeno je kao najveća srpska pobeda još od one Miloševićeve nad NATO-ovom konkvistom pre šesnaest godina. ‘Nismo dali Kosovo!’ trijumfalno tako pred televizijskim kamerama javljaju predsednik Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić

Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne došo na boj za Kosovo, u Pariz na skupštinu Uneska, od ruke mu ništa ne rodilo, suvi trn mu nicao iz peska! – zapevao je car Lazar Vučić, pričaće jednog dana srpska historija, u sutradanji ponedeljak po Mitrovdanu, na dan Svetog mučenika Nestora, što istoga dana od bezbožničke pogibe ruke kao i učitelj mu, svetitelj Dimitrije Mirotočivi.

Dve su jedna na drugu toga dana krenule vojske, pa udarila vera na neveru – od istoka mala, ali prkosna Srbija sa vernim saveznicima Rusijom, Kinom, Severnom Korejom i Ekvatorijalnom Gvinejom, a sa zapada strašna rimska alijansa predvođena Italijom, Nemačkom, Francuskom i Velikom Britanijom, sa sve Džibutijem, Lesotom, Nauruom, Tuvaluom, Vanuatuom, Hrvatskom i Papuom Novom Gvinejom – navalio krst na nekrst, udarila Gvineja na Gvineju, sve dok Kraljević Marko iz bratske Venecuele nije desnicu digao ruku za četrdeset deveti glas ‘protiv’, a Miloš Obilić iz pravoslavnog Vijetnama junački ustrajao ‘uzdržan od glasanja’, matematički tako onemogućivši dvotrećinsku većinu i sasekavši predlog Izvršnog veća Uneska da se Kosovo primi u punopravno članstvo.

Crvenelo se nebo nad pariskim Sedmim arondismanom toga dana, dugo u noć graktale su crne vrane nad Generalnom skupštinom Uneska na Fontenojskom trgu broj 7 – ne može Srbija, razume se, da izgubi u Francuskoj na broju 7 – i danima još Evropom su odjekivala zvona Notr Dama, javljajući svetu o veličanstvenoj pobedi srpske diplomatije na Kosovu polju međunarodnog prava.

Ili barem tako izgleda iz Beograda, gde je odbijanje članstva Republike Kosovo u Unesku predstavljeno kao najveća srpska pobeda još od one Miloševićeve nad NATO-ovom konkvistom pre šesnaest godina. ‘Nismo dali Kosovo!’ trijumfalno tako pred televizijskim kamerama javljaju predsednik Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić, čestitajući Srbiji pobedu u epskoj bici na Uneskovu polju, i čoveku se onako sa strane načas učini da živ je Sloba, umro nije, pa mu se sve umesto Tome Nikolića pričinja Slobodan Milošević u onom već čuvenom kadru sa zastavom, kaminom i stilskim nameštajem Đorđević, kako u istom dvorednom teget odelu prekida program RTS-a i baš tim rečima – ‘Nismo dali Kosovo!’ – čestita naciji pobedu nad zlikovačkom NATO-alijansom.

Čak i kosovskoj opoziciji i tamošnjim medijima u međuvremenu je došlo iz dupeta u glavu ono šta je srpskoj opoziciji i medijima – karakterističnog mlečnotelećeg pogleda nakon višestrukog orgazma – još uvek duboko u dupetu: da je bitka za Kosovo na Jelizejskom polju samo vatromet za mobilizaciju i debilizaciju naroda. Zato, eto, onom čoveku sa strane može da se učini da je Srbima do tih stvari – do srednjovekovnih dakle srpskih manastira na Kosovu, i uopšte te, kako se kaže, kulture – stalo, što reče srpski pesnik, u tri pičke materine.

Koliko je do tih stvari stalo Albancima, to znamo. A stalo je toliko da srpske manastire na Kosovu i dan-danas čuva policija. Upravo je neverovatna ljubav kosovskih Albanaca prema romaničko-vizantijskoj arhitekturi Nemanjića, pa se, eto, živi polomiše da je stave pod zaštitu Uneska i tako spase od dinamita, bombi, pajsera, kamenja, molotovljevih koktela i ostalih vremenskih nepogoda. Nije šta zub vremena radi svoje, nego je vreme, jebiga, osetljivo.

U to osetljivo vreme Albanci, uostalom, sa ‘srpskim svetinjama’ na Kosovu rade tačno ono šta im sugeriše predsednik Nikolić. ‘Kad bi meni neko dao da čuvam džamiju’, rekao je kreten, čuo ja na sopstvene uši, ‘ja bih rekao, ‘izvinte, ali neka je čuva onaj ko ju je gradio’.’ Tačno, naime, tim rezonom – ‘neka džamiju čuva ko ju je gradio’ – jedinu preostalu od dve stotine beogradskih džamija, Bajrakli džamiju na Dorćolu, pre desetak godina spalili su mladi ljubitelji kulturne baštine iz redova Vučićevih i Nikolićevih radikala. Konačno, baš tim su Nikolićevim rezonom – ‘izvinte, ali neka srpske manastire čuva onaj ko ih je gradio’ – mladi albanski konzervatori dan pre zapalili crkvu Bogorodice Ljeviške u Prizrenu i još tridesetak pravoslavnih crkava i manastira. Svakako, nakon predsednikovog predloga za Unesko, i njegovog revolucionarnog koncepta zaštite spomenika kulture – ‘izvinte, ali neka spomenike čuva ko ih je gradio’ – biće zanimljivo gledati njegovu dobrodošlicu jedinicama turske vojske oko Kalemegdana, i raspoređivanje austrijske i mađarske policije po Zemunu.

Koliko je, uostalom, Srbiji stalo do svoje kulturno-istorijske baštine može da se vidi tamo gde je zaista ‘čuva onaj ko je gradio’, a gde su srednjovekovne ‘srpske svetinje’ pretvorene u svetosavske vašare sa suvenirnicama i kafanama, mala pravoslavna Međugorja, ili proizvoljno restaurisane sve po onoj Vučićevoj ideji za Despotov grad, drugom srpskom revolucionarnom konceptu za Unesko, da se građevina za koju nemamo pojma ni da li je uopšte bila, a kamoli kakva, ‘verno obnovi onakva kakva je postojala’.

Veličanstveni Đurđevi stupovi pod zaštitom Uneska lep su primer, i ne samo zato što je, istorijski-formalno, Stari Ras – a ne Kosovo – istinska kolevka Srbije. Otkada su, naime, iznenada otkrili da su pravoslavci, Srbi na brdu iznad Novog Pazara – gde su do pre dvadesetak godina stajale obrasle i zapuštene mistične ruševine velebne zadužbine Stefana Nemanje – udarnički zidaju i obnavljaju i šta je bilo i šta nikad bilo nije. Nema veze što nauka i arheologija ne znaju kako su tačno izgledali konak, crkva i kule svetog Đorđa, po kojima je manastir i nazvan Đurđevim stupovima, i koliko su uopšte bile visoke: pokrenuli su čuvari srpske baštine akciju ‘Podignimo stupove, obnovimo sebe’ – kao da je reč o kakvom armiranobetonskom krstu, a ne o prvorazrednom srednjovekovnom spomeniku kulture – pa udarili da zidaju Đurđeve stupove kao Beograd na vodi. I ko zna gde bi i kad stali da pre par godina upravo Unesko nije uleteo na gradilište i rasterao zidare.

‘Svi smo se radovali i godinama učestvovali u akciji Podignimo stupove, a sada odjednom ta odluka Uneska’, mrtav-ozbiljan zavapio je tada na televiziji starešina manastira otac Gerasim. ‘Nadamo se da ta odluka nije definitivna, da će stručni ljudi o tome još razmisliti i definisati, i da će manastir zajedno sa kulama zablistati u punom sjaju kao u doba Nemanjića’, rekao je iguman, nabavivši pre godinu dana čak i džinovsko, četrdeset hiljada evra vredno zvono, koje i danas na ledini pred crkvom čeka da pederi iz Uneska dozvole Srbima da dovrše Kule bliznakinje Stefanovog Vorld Trejd Centra Svetog Georgija.

Tako, eto, čuvari srpske baštine brinu o sopstvenom nasleđu i kulturi. Bolje bi Đurđevi stupovi prošli da su ih Albanci zapalili – barem bi kamen na kamenu ostao – nego što ih rođeni Srbin nadograđuje kao da dedinoj kući na selu dodaje spratove za decu. Sva je sreća tako ispala da je car Vespazijan kasarnu za Flavijevsku legiju gradio na Kalemegdanu, a Koloseum u Rimu, jer da je bilo obrnuto, bogami bi ga Srbi danas restaurisali i dovršili kao Kombank Arenu. Štaviše, da ne zna kako džamije i koloseume u Srbiji čuvaju i obnavljaju oni što su ih gradili, čovek bi se zakleo da je Kombank Arena u Bloku 25 zaista obnovljena Vespazijanova arena.

A ako su nekome u Parizu Đurđevi stupovi toga ponedeljka bili daleko, brigu o sopstvenoj kulturi Srbija je demonstrirala i u komšiluku Generalne skupštine Uneska, u Trećem arondismanu, preko puta hrama moderne umetnosti, Centra Žorž Pompidu. Tu, u srcu Pariza, nalazi se Kulturni centar Srbije, nekadašnji Jugoslavenski kulturni centar i tiha patnja celih generacija jugoslovenskih i srpskih umetnika, gde je – da ne bude nesporazuma – upravo u vreme zasedanja Generalne skupštine Uneska otvorena izložba slika jedne nadobudne srednjoškolke iz Kraljeva, sa sve ikonama srpskih đenerala i velikana, čokanjima domaće šljivovice, gitarom i raskalašenim četničkim pesmama: usred rasprave o njenoj kulturnoj baštini, slavna se Srbija tako na drugoj obali Sene, pored najvećeg svetskog muzeja moderne umetnosti, predstavila svetu kao memljiva kafana provincijskog doma kulture.

Lako je, eto, za srpsko kulturno-istorijsko nasleđe na Kosovu – najgore šta manastirima može da se desi jeste da ih albanski naprednjaci zapale – ali šta Unesko misli da uradi sa srpskom kulturom baštinom u Srbiji?


Boris Dežulović 


Popularni postovi s ovog bloga

Mnoge smo i mnogo voljeli

Trpanjske elegije

Pesma iz meseca maja

Kasno je za ljubav

Neko drugo more

Divlji badem

O Vukovaru s Momom Kaporom