Некакви људи

Некакви људи беже пред некаквим људима.
У некој земљи под сунцем
и са неким облацима.

За собом остављају некакво своје све,
засејана поља, некакве кокоши, псе,
огледалца, у којима се управо огледа ватра.

На леђима носе крчаг и завежљаје,
што празније то из дана у дан све теже.

Тихо се одвија нечије замарање,
а у вреви нечије неком отимање хлеба
и нечије дрмусање мртвог детета.

Пред њима стално некакав не туда пут,
нити је онај који треба мост
над чудно црвеном реком.

Наоколо некаква пуцњава, час ближе, час даље,
а горе високо авион који мало кружи.

Добро би дошла некаква невидљивост,
некаква тамносива каменост,
и још више небилост
на краће или дуже време.

Још нешто ће се збити, само где и шта.
Неко ће им изаћи у сусрет, само када, и ко,
у колико облика и са којим намерама.

Ако буде имао избора,
можда ће пожелети да не буде непријатељ
и оставиће их у некаквом животу.


Вислава Шимборска, „Некакви људи” 

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića