Zid, ž(l)ica, izbeglica

Ksenofobni populizam postoji svugde, i u trendu je porasta. I neće nestati zabranom nekog bezveznog skupa. Znamo kako on izgleda drugde, bilo bi zgodno videti njegovo lice i ovde. Bez sve šale, voleo bih da vidim lica tih ljudi, tih koji bi došli da urlaju protiv one dve lepe devojke u maramama koje su sinoć graciozno sedele na klupici kod Albanije, ili onog tršavog klinca u majici RHCP koji se jurio s bratom po Zmaj Jovinoj. Da, možda sam nastran, ali stvarno bih voleo da ih vidim. Čuo sam ih, naime, još odavno, još onda kad su u slušalicu zarežali "Izbeglicama ne izdajemo stan".

U onim dražesnim sezonama 1991, 1992, 1993. etc., u zemlji je Srbiji bilo jako dobro biti "brat Srbin iz Preka", ali je bilo jako loše biti – izbeglica. E sad, možda to i ne bi bilo čudno da se omiljeni "brat Srbin" i omražena "izbeglica" nisu vrlo često susretali u jednoj te istoj osobi. Kako? Lepo: dok si tamo negde daleko, gde zle ustaše & mudžahedini ‘oće da te kolju, dobar si i divan; megjutoa, čim uđeš u Srbiju, postaješ izbeglica, neko koga se valja kloniti i svakako zaključavati ćerke pred njim. Ali zašto zaboga, zar izbeglice ujedaju? Možda ne, ali su bučni, primitivni, plemenski povezani, izguraće načisto nas domaće, i svi su puni para a ovamo izigravaju sirotinju, beskućnike, prognanike i pogorelce, zauzimaju nam radna mesta i sedišta u prevozu, nakačili se na naše jadne socijalne i ostale fondove da ih mi hranimo i oblačimo... A i uvukli nas u rat, mi inače ne bismo! Osim toga, kakvi su to uopšte Srbi?! Ovi što dođoše iz Bosne imaju navike i običaje isto ko da su muslimani, samo što još i Bajram ne slave, he he, jel tako, a ovi iz Hrvatske govore, bre, sve po ustaški – žlica, kruh, riža, vlak, da te bog sačuva... Neka se oni lepo vrate tamo odakle su došli, nismo ih mi ni zvali ovamo, pa jel treba ja, komšo, koji sam starinom iz Pamprckovice kod Donjeg Bričenja, opština Gadžina Palanka, srez poserinski, da idem da ginem za njihova ognjišta tamo u one pripizdine, a?!

A znate li kako je ludo i nezaboravno izgledalo tražiti podstanarski stan u Beogradu ili Novom Sadu tih sezona? Javiš se na oglas, a sagovornik te – u ne manje od tri četvrtine slučajeva! – brže-bolje priupita "Jeste li izbeglica? Izbeglicama ne izdajemo stan!". Hm, dobro pitanje, i sam sam se tada pitao jesam li izbeglica, po nečemu sam bio, po nečemu nisam, svakako je moj slučaj bio dosta specifičan, a uostalom nisam ni zvučao kao izbeglica... Drugi nisu bili te sreće. Jednom sam čak obavio telefonski razgovor za stan u ime jednog poznanika, zamolio me čovek, kaže "otkače me čim čuju moju ijekavicu".

Nego, vidim da je Jelena Milić prošla kao bosa po trnju jer je primila u stan neke sirijske izbeglice u tranzitu ka EU: nema tog "patriotskog" genija koji nije osetio neodoljivu svrabnu potrebu da se očeše o nju i da se ritualno pomokri na njen "humanizam i renesansu" koji da je, eto, hinjen i samoreklamerski jer tu svoju plemenitost nije sačuvala u diskreciji (kao oni – kad bismo se zezali) nego je, ko biva, razglasila na sva zvona; a uostalom, gde je bila ta NATO lobistkinja da onomad primi u kuću neke srpske izbeglice, one joj valjda nisu valjale, a arapske joj valjaju... Ma jeste, stvarno, sad kad razmislim, i meni se čini da sam onih davnih godina jednom razgovarao s njom u nameri da iznajmim stan od nje, i da je tražila da se zakunem da nisam izbeglica, ili bar ne srpska izbeglica. :-)

Hoće se zapravo reći ovo: ne treba priču o izbeglicama i "našem" odnosu prema njima mistifikovati ni u jednom pravcu. Zadivljujućih primera ljudskosti je ovde bilo i onomad, a ima ih i sada, isto kao što je bilo i ima takvog skotluka i nitkovluka da ti bude žao što sa Skotom deliš pripadnost istoj vrsti, kamoli narodu. Za svaku je pohvalu da ovde nema nikoga ko se za bilo šta pita, a ko namerava da gradi zidove ili da postavlja bodljikave žice, ili da šalje interventnu policiju i vojsku na izmučene žene i decu. Na drugoj strani, ne može se više podneti to kako i po sebi dobre stvari umeju da nam ogade ti nepodnošljivi kič-ljudi a la Vulin, ti šampioni banalnosti i nadutog samohvalisanja, ti tašti dileri tuđe dobrote i požrtvovanosti, univerzalni antialhemičari. Da ga infiltriramo u ISIS, sve one bradonje bi posle najviše deset dana prešle u luterane. Naravno, ako im se pruže garancije da ga više nikada neće videti, a pogotovo čuti.

Za kraj ovog "izbegličkog" miš-maša od teksta, zgodio se i bizaran zaplet koji je nekako svima prošao ispod radara. Ministar policije, ugledni dr Stefanović, kao i još poneki napredni politikant, javno su se, sve sijajući, pohvalili kako su "zabranili javni skup protiv migranata", a koji da je trebalo da bude održan 31. avgusta, u režiji nekoliko stranaka desnice. Kad ono, gle, svi nešto demantuju da su uopšte pripremali takav skup, pa sad prosto ne znaš kome da veruješ manje: Vučićevoj posluzi se osladilo da, tercirajući gazdi, javno obožava izbeglice, pa stoga nije loše da se naročito istaknu nekom akcijom protiv antiprotivnih; s druge strane, od skupa svi peru ruke, ali nije tajna da su se i u Srbiji pojavile političke inicijative u korist antiizbegličke agende. A zatočnici te ideje nisu mnogo gadljivi ni na laž, manipulaciju, produciranje najgorih stereotipa etc.

Držim, ipak, da eventualni "antiizbeglički" skup nije trebalo olako unapred zabraniti. Ksenofobni populizam postoji svugde, i u trendu je porasta. I neće nestati zabranom nekog bezveznog skupa. Znamo kako on izgleda drugde, bilo bi zgodno videti njegovo lice i ovde. Bez sve šale, voleo bih da vidim lica tih ljudi, tih koji bi došli da urlaju protiv one dve lepe devojke u maramama koje su sinoć graciozno sedele na klupici kod Albanije, ili onog tršavog klinca u majici RHCP koji se jurio s bratom po Zmaj Jovinoj. Da, možda sam nastran, ali stvarno bih voleo da ih vidim. Čuo sam ih, naime, još odavno, još onda kad su u slušalicu zarežali "Izbeglicama ne izdajemo stan".


Teofil Pančić

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole