Rekvijem za B92

Ono šta nije uspelo Slobodanu Miloševiću, koji je četiri puta zabranjivao B92 i svaki put džabe krečio eter, uspelo je na kraju čudovište takozvanog slobodnog tržišta, kojemu istina i pravda nisu nužno neprijatelji, nego samo roba, skupa i slaba konkurencija mnogo jeftinijoj neistini i nepravdi

U dnu jedne od kutija u mojoj biblioteci, u kojima čuvam sopstvenu nepotrebnu prošlost, nalaze se i tri kasete koje sam u jesen devedeset prve doneo iz Beograda. Obične su to plastične crne TDK audio-kasete, na kakve sam sa fotoreporterom i vozačem Maganjom tih dana snimao ‘muziku za rat’, slažući dva puta po trideset minuta Stivija Rej Vona i Vilija Nelsona, da nam devedesete po balkanskim drumovima brže prođu. Gluve su, međutim, te tri kasete i gluve će, kako stvari stoje, ostati zauvek: ja kasetofon nemam, kao što ga nisam imao ni u ono vreme, kada sam kao gramofonski pravovernik prezirao čak i radio, a kamoli kasete.

Smešno je to, jer je na tim prezrenim kasetama snimljen upravo prezreni radijski program. B92 se zvao taj beogradski, kako se to onda zvalo, omladinski radio, nastao udruživanjem popularnog Ritma srca Studija B i kultnog Indeksa 202, što je s emitovanjem na frekvenciji 92,5 MHz započeo 15. maja 1989. tačno u podne, programatskom pesmom Discipline kičme ‘Ah, kakva sreća’ – ‘Vreme je za pravdu, vreme je za istinu’.

Već godinu i po kasnije, kad sam za reporterskih skitanja predratnim Beogradom upoznao Sašu, Verana, Milicu, Dušana i družinu na čelu sa Zoranom Mamulom Makijem, Devedeset dvojka je uživala kultni status: ne samo kao politička opozicija – u njihovoj čuvenoj JU-topiji, malo ko i u Hrvatskoj to zna, Franjo Tuđman se čuo pre nego u Hrvatskoj, a te izborne zime B92 će biti i jedini komunikacijski kanal srpske opozicije – već i svetonazorska, kao pokret otpora turbofolk kulturi što se rađala tih dana, gerila artikulisana nekonvencionalnim programom i, pre svega, muzikom kakva nije mogla da se čuje nigde jugoistočno od Ljubljane, u doba kad pojam ‘urbano’ još nije imao vulgarni podtekst kakav će dobiti nakon rata.

Brzo smo se sprijateljili i dobro zajebavali, gore na petom spratu Doma omladine u Makedonskoj. Sećam se Ramba Amadeusa kako jedne noći obara svetski rekord u neprekidnom psovanju, i Marka Perkovića Tompsona kako popravlja hrvatski rekord iz 1941: te sam prve ratne zime na Devedeset dvojku iz zajebancije doneo kasetu s njegovim ‘Čavoglavama’, a oni je iz zajebancije pustili. Ni sam Tompson, eto, nikad nije saznao da se njegov ‘Za dom spremni’ prvi put javno emitovao usred Beograda.

Sećam se i mahnitog koncepta orsonvelsovskog ‘rijalitija’ i lažnih programa uživo, poput onoga kad su odglumili da je Miloševićev SPS preuzeo B92, pa ceo dan puštali Bijelo dugme i narodnu muziku, umalo izazvavši revoluciju. U jednom takvom montivelsovskom i orsonpajtonovskom rijalitiju i sam sam učestvovao, kad nam je jednog dana s uma na program pala inicijativa za džinovski njudilovski projekt preusmeravanja toka reke Save natrag prema Hrvatskoj, sa sve ‘stručnjacima za hidrogradnju’ i ‘ekonomistima’ koji su računali koristi od toga javnog posla, ali i pravim zalutalim slušaocima, koji su se javljali u eter oduševljeni idejom da se Sava vrati hrvatskim i slovenskim zlikovcima.

Bio sam tako na petom spratu i onoga 9. marta kad je Beograd goreo u demonstracijama, i kad je srpska policija upala u redakciju. Bila je to prva od četiri zabrane koliko će ih B92 sakupiti devedesetih – tada, davno pre interneta i Fejsbuka, frekvencija 92,5 MHz bila je jedino ostrvo na kojemu se mogla čuti istina bez srpskog akcenta. I to prilično bukvalno: jedne večeri Milica nije mogla da dođe na posao i neko je morao da pročita vesti u devet, a Makiju, uredniku informativnog programa, svidela se nečija budalasta ideja da ih pročitam ja, na svojoj perfektnoj ekavici sa splitskim naglaskom. Stvar je bila previše smešna da je ne ponovimo, i tako sam jedno kratko vreme, ratne zime devedeset prve, bio beogradska radijska zvezda. Večernje vesti B92 sa spikerom Borisom Dežulovićem danas su, eto, pohranjene još jedino u tri plastične, crne TDK kasete u dnu jedne od kutija s mojom nepotrebnom prošlošću.

Poslednji put na peti sprat Doma omladine popeo sam se negde u proleće devedeset druge, stigavši u Beograd jednim od zadnjih aviona iz Sarajeva. Pili smo i gorko se smejali Dušanu koji je pričao kako se celu zimu krio od vojne policije i rođenog oca, što ga je prijavio u rat da ne bruka familiju. Pozdravili smo se i podelili Jugoslaviju: sledeće godine mi u Splitu napravićemo Feral.

Kad petnaest godina kasnije ponovo stignem u Beograd, B92 više neće biti u Makedonskoj, već u velikoj crvenoj zgradi na Bulevaru Zorana Đinđića. U tih petnaest godina stala je cela istorija Ferala, koji se tih dana polako i tiho gasio, tvrdoglav da se promeni i, kako ono beše, ‘prilagodi slobodnom tržištu’. B92 nije imao tih problema: od male partizanske stanice u zadimljenom sobičku Doma omladine izrastao je u ozbiljnu, veliku kompaniju sa klimatizovanim kancelarijama u kojima je zabranjeno pušenje, pravi medijski konzorcijum sa televizijom što je te zime poharala nacionalnu frekvenciju imbecilnom novotarijom sa Zapada – programom u kojemu dvadesetak bolida i antilopa sa splavova živi u zatočeništvu pod dvadesetčetveročasovnim video-nadzorom.

Mislio sam, majke mi, da je zajebancija, da je reč o nekakvoj montivelsovskoj i orsonpajtonovskoj parodiji Big Bradera, koncept sa lažiranom okupacijom redakcije kakve je B92 nekad radio u Domu omladine. Bio sam, naravno, tačno toliko glup koliko se od feralovca na tržištu to i očekuje – Veliki brat uopšte nije bio zajebancija. Veran mi je objašnjavao jednostavnu logiku po kojoj Veliki brat obezbeđuje pare za plate i projekte poput Insajdera, kakve nijedna hrvatska televizija baš nikad nije imala. Uvek je bio bolji menadžer od nas i bio je, naravno, u pravu: zato je B92 nadživeo Feral. Ono šta nije hteo da zna jeste da morski pas ne može da se pripitomi da čuva kuću, i da turbofolk svojom predatorskom prirodom ne može da funkcioniše kao sponzor ‘istine i pravde’: zato ono šta je nadživelo Feral više nije bila Devedeset dvojka.

Poslednji put u poslovnu zgradu u Bulevaru Zorana Đinđića ušao sam negde u proleće 2010. Bio sam gost kultnog jutarnjeg Dizanja, kod Gorice i Dragana, koji će svega mesec-dva kasnije napustiti B92. Do kraja godine kompaniju će preuzeti nekakav grčki konzorcijum, i dalje će biti lako. Kuću će jedan po jedan napuštati njena zaštitna lica i glasovi, televizija će se pretvoriti u nešto kao kad je RTL sreo TV Košavu, a lobotomija je dovršena pre nekoliko nedelja, kada je – u sasvim mafijaškoj tradiciji, nakon cveća i torte za dvadeset peti rođendan – Radio B92 najpre ukinuo Informativni program, a onda i sopstveno ime, prekrstivši se u nekakav Radio Plej i pretvorivši u samo još jednu stanicu sa FM-skale na kojoj se puštaju plej-liste sa JuTjuba, radioaktivne mutacije MTV-a i generički urbofolk za hipsterske restorane.

Devedeset dvojci tako su o istom trošku – jednom operacijom – izvađeni i srce i mozak, i ‘pravda’ i ‘istina’. Ono šta nije uspelo Slobodanu Miloševiću, koji je četiri puta zabranjivao B92 i svaki put džabe krečio eter, uspelo je na kraju čudovište takozvanog slobodnog tržišta, kojemu istina i pravda nisu nužno neprijatelji, nego samo roba, skupa i slaba konkurencija mnogo jeftinijoj neistini i nepravdi. Ispalo je da sloboda ne samo da ume da peva, nego ima i sopstveni radio. Ah, kakva sreća: nakon dvadeset pet godina, tek sad – pred kraj teksta – setili smo se tako da Kojina pesma završava stihom ‘Disciplina sve je veća’. Koncept je, naime, malo zajebaniji: ne gledate vi Velikog brata, nego Veliki brat gleda vas.

A slavni Radio B92, sa sve vestima u devet i Informativnim programom, celi je stao u one moje tri plastične, crne TDK kasete, u dnu jedne od kutija sa nepotrebnom prošlošću.


Boris Dežulović

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni