Kriza sramote Istočne Evrope

Dok se hiljade izbeglica sliva u Evropu kako bi izbeglo užase rata, a mnogi umiru na tom putu, drugačija vrsta tragedije se odigrala u mnogim najnovijim državama Evropske unije. Države zbirno poznate kao "Istočna Evropa", među njima i moja rodna Poljska, pokazale su se kao netolerantne, neliberalne, ksenofobične i nesposobne da se sete duha solidarnosti koji ih je vodio ka slobodi pre četvrt veka.

To su ista ona društva koja su pre i posle pada komunizma vikala o "povratku Evropi", i ponosno naglašavala kako dele njene vrednosti. Ali šta su mislila da Evropa predstavlja? Od 1989 - a posebno posle 2004. kada su se pridružila EU - ona su se okoristila velikim finansijskim transferima u obliku Evropskih strukturnih i kohezionih fondova. Danas nisu voljna da bilo čime doprinesu rešavanju najveće izbegličke krize u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Naprotiv, pred očima čitavog sveta, vlada Mađarske, članice EU, maltretirala je hiljade izbeglica. Premijer Viktor Orban ne vidi razloga da se ponaša drugačije: izbeglice nisu evropski problem, insistira on; one su nemački problem.

Orban nije usamljen u ovakvom gledištu. Čak i mađarski katolički biskupi slede njegovu liniju. Laslo Kiš-Rigo, biskup segedinsko-čanadski, rekao je da migranti "žele da prevladaju" i da papa, koji je pozvao sve katoličke parohije u Evropi da prihvate po jednu izbegličku porodicu, "ne poznaje situaciju".

U Poljskoj, zemlji od 40 miliona stanovnika, vlada je najpre izrazila spremnost da prihvati 2.000 izbeglica - ali samo hrišćana (Slovačka je predložila sličan ugovor). Izbeglice nisu istočnoevropski problem, rekao je jedan poljski novinar Nacionalnom javnom radiju u Sjedinjenim Državama, jer ove zemlje nisu učestvovale u odlučivanju da Libija bude bombardovana (a nije ni Nemačka).

Zar istočni Evropljani nemaju osećaj stida? Vekovima su njihovi preci masovno emigrirali tražeći spas od materijalne bede i političkog progona. A danas bezosećajno ponašanje i okrutna retorika njihovih lidera odgovaraju narodnim osećanjima. Štaviše, elektronska verzija najveće poljske novine Gazete viborče sada na kraju svakog članka o izbeglicama objavljuje šokantno obaveštenje: "Zbog vanredno agresivnog sadržaja i pozivanja na nasilje suprotno zakonu, kao i raspirivanja rasne, etničke i verske mržnje, ne dozvoljavamo čitaocima da ostavljaju komentare".

Ne tako davno, u prvim posleratnim godinama, Jevreji iz istočne Evrope koji su preživeli holokaust bežali su pred ubilačkim antisemitizmom njihovih poljskih, mađarskih, slovačkih ili rumunskih suseda u sigurnost kampova za raseljene osobe - nigde drugde do u Nemačkoj. "Sigurni među Nemcima", naslov je važne knjige istoričarke Rut Gaj o 250.000 preživelih. Sada muslimanske izbeglice i preživeli iz drugih ratova ne nalaze utočište u istočnoj Evropi, već takođe beže u sigurnost među Nemcima.

U ovom slučaju, istorija nije metafora. Naprotiv, korene sadašnjih stavova istočnih Evropljana treba tražiti u Drugom svetskom ratu i njegovim posledicama.

Razmotrimo Poljake koji su, s pravom ponosni na otpor njihovog društva nacistima, zapravo tokom rata ubili više Jevreja nego Nemaca. Mada su poljski katolici okrutno žrtvovani tokom nacističke okupacije, oni su imali malo saosećanja za sudbinu glavnih žrtava nacista. Prema rečima Jozefa Mackijeviča, konzervativca, antikomunističkog poljskog pisca sa besprekornim patriotskim uverenjem: "Tokom okupacije nije bilo nijedne, doslovno, jedne jedine osobe koju niste mogli čuti da kaže - 'jedna ispravna stvar koju je Hitler uradio je uništenje Jevreja'. Ali o tome ne treba govoriti otvoreno".

Naravno, bilo je Poljaka koji su pomagali Jevrejima tokom rata. Zapravo, broj poljskih "Pravednika među narodima", priznatih od izraelskog Jad Vašema zbog njihovog ratnog heroizma, najveći je među svim evropskim državama (što ne iznenađuje pošto je predratna Poljska imala najviše stanovnika Jevreja u Evropi). Ali ovi izvanredni pojedinci radili su na svoju ruku, protivno preovlađujućim društvenim normama. Oni su bili nepodobnici koji su, dugo pošto se rat završio, bili uporni u čuvanju svog herojstva iz rata kao tajne pred svojim susedima - plašeći se, kako se čini, da bi ih u suprotnom njihove zajednice odbacile, da bi im pretile i ostrakirale ih.

Sva okupirana evropska društva bila su do neke mere saučesnici u nastojanjima nacista da unište Jevreje. Svako je dalo različit doprinos, u zavisnosti od posebnih okolnosti u odgovarajućoj zemlji i uslovima nemačke vladavine. Ali holokaust je posebno stravično sproveden u istočnoj Evropi, zbog velikog broja Jevreja u regionu i neuporedivoj nemilosrdnosti nacističkih okupacionih režima.

Kada se rat završio, Nemačka - zbog politike denacifikacije koju su pokrenuli pobednici i njene odgovornosti za podstrekavanje i sprovođenje holokausta - nije imala izbora osim da se suoči sa svojom ubilačkom prošlošću. To je bio dug, složen proces; ali nemačko društvo, svesno svojih istorijskih nedela, osposobilo se za suprotstavljanje moralnim i političkim izazovima u kakve spada današnja navala izbeglica. Kancelarka Angela Merkel postavila je primer liderstva kada je o migrantima reč, dok istočnoevropski lideri treba da se stide.

Istočna Evropa, nasuprot tome, tek treba da se suoči sa svojom ubilačkom prošlošću. Tek kada to učini njeni narodi biće sposobni da prepoznaju svoju obavezu da spase one koji beže pred licem zla.


Jan T. Gross
Autor je profesor rata i društva i profesor istorije na Prinstonu
Copyright: Project Syndicate, 2015.

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni