Balkanski sabirni centar

Kada je više od 4.000 migranata blokiralo međunarodnu prugu Solun-Skoplje, tužan rasplet delovao je sve izvesnije. Drama se srećno završila, makar za sada – oko čak 7.000 svojevoljnih i tuđevoljnih izgnanika je u noći između subote i nedelje prešlo u južnu Srbiju, odakle se nada da će nastaviti put u zapadnu Evropu. 

Teško je izbeći utisak da Evropa bezmalo slavi što se neko u Mađarskoj dosetio podizanja zida, svega četvrt veka nakon što je srušila onaj svoj, najpoznatiji. Za Viktora Orbana, „granice Mađarske su granice šengenske zone“, pa podizanje zida zapravo ispada civilizacijska brana od varvara. Samo ove godine se u vodama Mediterana udavilo oko 2.000 izbeglica, dok su njihov prelazak iz Italije u Francusku sprečili francuski organi reda i, u ovom slučaju, bezobrazluka. 

Pitanje ostaje šta raditi u takvoj situaciji, a odgovor bi ponajviše trebalo da zanima „balkanski migracioni koridor“, kako je neko nazvao potez od Grčke preko Makedonije do Subotice, i Italiju, budući da je upravo na ovim prostorima priliv izbeglica najveći. Iako je kroz Srbiju u avgustu svakoga dana u proseku već prošlo oko hiljadu ljudi, Visoki komesarijat za izbeglice UN tvrdi da će brojnost emigranata tek porasti.

S obzirom na ogroman priliv emigranata u nedelju ujutro, ministar odbrane Bratislav Gašić je u selu Miratovcu najavio izgradnju još jednog privremenog prihvatnog centra za azilante, kakvi su oni u Preševu i Kanjiži. Upozorio je da trenutne zalihe hrane i vode nisu dovoljne i pohvalio saradnju Crvenog krsta, preševskog Doma zdravlja, policije, žandarmerije i vojske. Međusektorska koordinacija rezultovala je izuzetno malim brojem incidenata, pa čak i uspešnim dolaskom jedne sirijske bebe na svet.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić je, s druge strane, pozvao medije i stanovništvo da prema emigrantima očuvaju tolerantan stav. „Nećemo da ih strpamo u kontejner i odvezemo do granice, a da im ne pomognemo. Lično sam protiv kampanja koje o izbeglicama govore kao o pripadnicima Islamske države, a pritom o tome nema dokaza“, kazao je.

I, dočim bi iskustvo balkanskog stanja nesumnjivo trebalo da bude dovoljan razlog da Sirijce, Avganistance, Somalijce, Iračane i druge nesretnike iz ratom razrovarenih područja sagledamo kao izbeglice kojima bi se valjalo naći u pomoći, neosporno je i da ovakav razvoj situacije ne može i ne treba trajati doveka. Najave iz Evropske komisije da će regionalni program podrške državama zapadnog Balkana i Turskoj biti implementiran u septembru mogu da zazvuče lepo, ali su tek možda početak dugačkoga štapa. Predviđeno je da se izdvoji oko osam miliona evra za identifikaciju migranata, međunarodnu razmenu informacija i uspostavljanje mehanizama za njihov povratak. Možda u EK još nisu uvideli da izbeglice ne žele da se vrate, ponajvećma jer nemaju čemu da se vrate.

Jedni ih zovu dezerterima, jer su „pobegli od rata“, drugi ih proglašavaju potencijalnim ekstremistima čiji je plan da izmene etničku strukturu Srbije, treći skupinom raskalašnih neradnika... a istina je jednoznačna: čitave porodice otišle su nadajući se sutrašnjici, po mogućstvu boljoj. Njihova muka istovremeno nam je još jedared pokazala koliko smo geopolitički nemoćni, i koliko ćemo nemoćni tek da budemo.


Stefan Slavković

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole