Motivacija

Informatičko doba, nema šta. Idući u korak sa vremenom, gazda one moje kafanice "sproveo" je jedan zvučnik i u nužnik, da cenjena klijentela ni u trenucima fizioloških nužnosti ne bi ti ostala uskraćena za blage vesti srpskih radio-stanica strave i užasa.

Za razliku, međutim, od većine srpskih ugostitelja, gazda moje kafanice ne voli buku, sledstveno čemu je čujnost radio-stanice koju (iz njemu znanih razloga) preferira, u takozvanoj sali dobrano zagušena kafanskim žamorom, ali u klozetu - tom carstvu tišine - broadcasting ječi, odbija se od zidova, bombarduje, utiče na subliminalnost, daje sve od sebe da pišonjama (i nešto ređe - seronjama) podigne moral. 

Jutarnja kafa je - znamo to zahvaljujući premudrom sajtu B92, snažan diuretik, i tako, posle dve kafe i koka-kola moradoh juče diuretičkim poslom u kafanicin nužnik, kome se uzorna higijena - čitaj ovo gazda! - ne može osporiti. Šta da vam pričam, znate kako to ide na mestu na koje i car odlazi peške. Namestio se ja pred pisoar, radim na koncentraciji, kad viđi vraga - iz etera se začu glas razdragane voditeljke. "Eto, još jedan dan je pred nama", glagolji voditeljka, "možda vam sve ovce i nisu na broju, ali" - poentira buduča Smajlovićka - "zar vam onolike medalje NAŠIH sportista nisu motivacija?" 

Svaka čast NAŠIM sportistima, medalje im se i dalje zlatile, ali ja - nadžak kakav sam - u sjaju njihovih medalja ne videh nikakvu motivaciju. Dapače! U trenutku slabosti i staračkog pokvarenjaštva, pomislih - grešna mi duša - da bi mi mnogo bolja motivacija bila hipotetična situacija u kojoj bi buduća Smajlovićka sišla sa radijskih visina i pridržala mi Crven Ban. Ali brzo se okanuh pustih sanja. Ali nisam se okanuo smatranja o motivaciji uspesima NAŠIH sportista. Naprotiv. Dibidus im se odadoh. 

Za šta nas to, zapitah se, motivišu uspesi NAŠIH sportista? Eh, na šta? Na masovni izlazak na ulice, na nekontrolisano arlaukanje, pijenje lošeg piva, paljenje baklji, mlataranje zastavama, na imbecilno radovanje što su NAŠI "orliči" pokorili "najpre Evropu, potom i svet", kako izveštava moja sve žuća žutara, "Blic". 

Tako se radovala i time se motivisala i rimska i carigradska rulja, kada bi rulji omiljeni gladijator proburazio suparnika ili kada bi (carigradski slučaj) "plavi" kočijaš pobedio "zelenog". Ali čak ni u ta vremena, rimski i grčki državnici nisu u svemu tome videli "motivaciju", nego su tome pribegavali u cilju demotivizacije ondašnjih širokih narodnih masa. Pa šta, graknuće drkadžije, časno je ići stopama Rima (i naročito) Vizantije i tu su drkadžije - donekle - u pravu. S tim što su Grčka i Vizantija motivaciji sportom pribegavali, pod starost, u vremenima opadanja, a mi kretenizmu prethodeće Zlatno doba nikada nismo imali. Niti ćemo ga imati. Punktum.

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole