Mađarski zid

Za razliku od Kineskog, evropske zidove baš ne drži mesto. Brzo ih Evropa pravi, ali ih brzo i ruši. Evo, nema ni trideset godina otkako je srušen Berlinski zid - to je u Srbiji prošlo nezapaženo - a Viktor Orban se poduhvatio izgradnje novog, ali to ovoga puta, pretpostavljam zahvaljujući blizini gradilišta, nije prošlo nezapaženo. Nije to promaklo ni nedremanom "Blicu".

"Orbane, urazumi se, Srbija nije logor", zavapila je onomad moja omiljena žutara na vest da se ukraj naše granice podiže protivimigrantski zid. Vapaj je vaistinu trogatelan, patriotičan i paranoičan, ali nešto mi tu ne štima. Saglasno mom razumevanju odnosa u prostoru čini me se - a neka budem ispravljen ako grešim - da Orban, podižući ogradu unutar mađarske granice, pravi logor od Mađarske, a ne od Srbije. Znaju to, belćim, i Blicove novindžije prevejani su to svati, ama se prave nevešti i ne propuštaju priliku da dodatno slude ionako sluđeni publikum i da na paničarski raboš urežu još jednu besmislenu crtu.

Svejedno, izgradnja tog zida nije dobra vest. Setite se kolika se furtutma podigla u svetu kad je Izrael počeo da se ograđuje od Palestinaca, a sad - evo zida u našem komšiluku. I dobro pazite šta vam kažem, neće Orbanov zid - samo ako mu bude dopušteno da bude napravljen, pa čak i ako mu ne bude dopušteno - biti poslednji u Evropi. Savremena geopolitika funkcioniše kao tabloid: čim u tabloidu jedna starleta "pokaže guzu", koliko eto ti, koliko sutra, stotinu guzica u novinčinama. Sledstveno, nikne li jedan zid, skorih će dana nići i drugi.

S druge strane - čisto teorijski posmatrano - budući da je došlo vreme najprimitivnijeg materijalizma, Orban samo "materijalizuje" duh sebičnosti, izdvajanja, zatvaranja, duh na kome su takozvane nacionalne države i ponikle. To, međutim, ne znači da se nacionalnim državama dobro piše, kao što ni prividni uspon desnih i nacionalističkih stranaka ne znači da nacionalizam i desnicu (a i sve druge) čeka svetla budućnost. Gorepomenuta teorija nadalje kaže da je ideja vodilja nacionalnih država bila "nacionalni" egoizam, što će reći naoko probitačna namera da se za svoje pleme, a na tuđi račun, prigrabi što više. Znamo šta je o teorijama rekao metr Bodrijar: one kopaju rupu i čekaju da u nju upadne realnost. Ali, budući da batina poslovično ima dva kraja, biva da i da teorija upadne u zamku realnosti.

Izgleda da je starim, dobrim nacionalnim državama odzvonilo, ne, međutim, zbog masonske ili vatikanske zavere, nego zato što su lični egoizmi postali snažniji od nacionalnih. Svaki se dilber danas ponaša kao nacionalna država, svaka je šuša danas sama sebi zakon, a tamo gde je tome tako, država je nemoguća i tu nikakvi zidovi ne pomažu. Pomažu samo kožne gaće.


Svetislav Basara

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole