Ljiljina nedelja

Kad već imamo Borinu, zašto ne bismo imali i Ljiljinu nedelju, a kako stvari stoje, dobićemo i tu manifestaciju, samo čekajte. Šta je to, zapitaćete se, što spaja Boru Stankovića i Ljilju Smajlović? Eh, šta? Boro je Stanković - jedan od stubova moderne srpske proze i da ne objašnjavam čega sve ne - bio „izdajnik“, a Smajlovićka šta je bila? U ono doba, Bogu hvala, ništa! Još se nije bila rodila. Ali duh vremena je radio u njenu korist. Jedva je - u onoj sumračnoj oblasti stvarnog i mogućeg - čekala svojih pet minuta. I dočekala ih.

A kakvu je to Boro Stanković izdaju počinio, kakvo je nepočinstvo napravio, čime je to pisac „Nečiste krvi“ iznervirao ondašnje Smajlovićke, u kojima nikada nismo oskudevali, ali ih doskora bar nismo uvozili. Eh, šta? U obavezi da izdržava porodicu, „pod okupavijom“ je (tako se zove i jedna Borina poučna, ali skrajnuta knjiga) pisao za neke novinčine koje su, viđi vraga, bile pod kontrolom okupatora. Šta je Boro pisao? Je li pljuvao „po svemu što je srpsko“, je li huškao na rasrbljivanje, je li se borio da ondašnje latinične novinčine budu oslobođene PDV-a? Ma jok. Pisao kao i pre rata, da namakne neku kintu... crtice, danas bi se reklo kolumne.. I pročaja.

U mnoštvu srpskih posebnosti jedna je posebno interesantna, mislim tu na pomalo čudnu okolnost da glavni srpski „izdajnici“ uopšte nisu bili izdajnici, počev od rodonačelnika srpskih izdajica, Vuka Brankovića, koji - saglasno dostupnim istorijskim dokumentima - uopšte nije „prodao veru za večeru“, nego se među prvima namestio osmanlijskoj mečki na rupu, ali šta je Vuk Branković u poređenju sa Smajlovićkom, nepogrešivim detektorom izdajnika koja - ovo je udarac ispod pojasa, ali neka je - nikada cenjenom publikumu nije objasnila otkuda to da se preziva - Smajlovićka.

Ne bi li Smajlovićka - u kretenskom slučaju da joj se prezime nabije na nos - povikala: ju, ju, ju, politička nekorektnost, zadiranje u - je li - intimu i tako to. Bi, jašta bi, do neba bi se čulo...

A eto, dama daje sebi za pravo - ili joj, što je još gore, daju za pravo - da vrši istragu poturica, da nekažnjeno bulazni i lupeta i da obećava kako će i dogodine „izlaziti na ćirilici“. Kao da joj to neko brani. E, tu smo došli na temu naše današnje kolumne. Kako ono što suštinski nije ugroženo, a još manje zabranjeno, predstaviti kao katastrofu, kao zaveru nekakvih „izdajnika“, pa se posle predstaviti kao odbrana od „izdajnika“ i nadolazeće katastrofe, o tome se učite iz Smajlovićkinih polupismenih bljuvotina.


Svetislav Basara

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Otići tiho, gotovo nečujno, pomalo kriomice, bez pompe, počasti, titula...