Smrt od čoveka ne čini nekog drugog


Često sam doživeo da se o umrlima, koji su za života smatrani odbojnim i odvratnim, odjednom govori kao da u životu nikad nisu bili odbojni i odvratni. Takve bljuvotine uvek sam doživljavao kao sramne. Smrt od čoveka ne čini nekog drugog, ona od njega izvesno ne čini bolji karakter, ne čini od njega genija ako je bio glupan, ne čini sveca ako je za života bio nečovek. [...] O pokojniku ne treba govoriti ništa loše, kažu ljudi, a to je licemerno i neiskreno. Kako o čoveku koji je za života uvek bio odvratan, koji je skroz-naskroz nizak karakter, posle njegove smrti odjednom mogu da tvrdim da nije bio odvratan čovek i nizak karakter, nego da je bio dobar čovek? Takav neukus doživljavamo svaki dan kad neko umre. Kao što povodom nečije smrti ne bi trebalo zazirati da kažemo, umro je loš čovek, podlac. Mrtav je sa svim svojim manama, trebalo bi da kažemo, pa i sa svom svojom vedrinom, u svakom slučaju sa svim svojim ćudima. Njegova smrt ni na koji način ne bi trebalo da popravi našu sliku o tom čoveku. U nama je on takav kakav je bio, trebalo bi sebi da kažemo i ostavimo ga da počiva u miru.


Thomas Bernhard, „Brisanje, raspad”
Ilustracija: Gilbert Garcin

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni