Ruže i trnje

Tviter je sprava na kojoj se lako ispadne glup u društvu - jer skrinšotovi ne gore. Tako je na dotičnom glumac Miloš Biković, u pokušaju da (valjda) bude romantičan, ženama čestitao Međunarodni dan radnih žena rečima: "Muškarci su svetu podarili gomilu stvari bez kojih danas ne bi mogli da živimo, metal, električno kolo, cepanje atoma. Žene su svetu podarile majčinski pogled, sestrinski zagrljaj, poljubac neveste (i sarme) na kraju krajeva".

I postao predmet kolektivne sprdačine, kako i dolikuje. Svoditi žene jedino na pružačice pogleda, zagrljalja i poljubaca (i, ne zaboravimo sarmu) u matrici sestra-majka-nevesta zaista je paradigma seksizma i antiteza Osmom martu. Međutim, nije to ništa novo. Još je Džejms Braun u (fantastičnoj jednako koliko i šovinističkoj) "It's a Man's Man's Man's World" iz 1966. godine drobio o tome da je ovo muški, muški svet, ali da isti ne bio ništa bez žena. Jer, eto, mužjaci su izmislili automobil, voz i elektricitet, ali sve je to džabe bez devojaka i žena. I koliko god ovi muški zabavljači bili u pravu da bi svet bio ništavan bez ženskinja - uostalom, razmnožavanje prostom deobom je krajnje dosadno - oni promašuju neverovatne doprinose i otkrića u nauci i tehnologiji koje su ostvarile žene. I ne, ne radi se samo o (geniju) Marije Sklodovske Kiri za koju se valjda (na)čulo.

Na primer, matematičarka, fizičarka i filozofkinja Emili de Šatle, koja je u svojim radovima u 18. veku predvidela ono što danas smatramo infracrvenom svetlošću i ono što znamo o svetlosti kao takvoj. Prevela je i Njutnove "Principia" koji su utemeljili modernu nauku na francuski jezik, a danas je upamćena i kao Volterova ljubavnica (Volter je za nju umeo da kaže "ona je veliki čovek, čiji je jedini nedostatak to što je žena"). Zatim, astronomkinja Kerolin Heršel, prva žena koja je otkrila kometu (i zatim još njih sedam) i prva žena čiji je naučni rad objavilo i platilo Kraljevsko društvo. I ona je poznatija tek kao mlađa sestra astronoma Vilijama Heršela. Ili možda geološkinja i paleontološkinja Meri Ening koja je u 19. veku otkrila skelet čuvenog "prelaznog fosila" (ribe i gmizavca) nazvanog Ihtiosaurus. Otkrila je i hiljade drugih fosila (pleziosaurus, pterodaktil itd.) koji su omogućili naučnicima da stvore sliku sveta u davno prošlom vremenu. Ening uopšte nije imala formalno obrazovanje i sama je morala da izučava anatomiju i geologiju - a naučnici širom sveta su putovali da se konsultuju sa njom oko tih prokletih kostiju iz blata. Matematičarka Ejda Lavlejs, čiji je otac bio lord Bajron, izmislila je program za mašinu koja se bavila matematičkim algoritmima, tj. napisala je prvi računarski program.

U 20. veku, fizičarka Liza Majtner je muškarcima objasnila nuklearnu fisiju i otkrila element protaktinijum. Njen kolega Oto Han je zatim preuzeo sve zasluge, uključujući tu i Nobelovu nagradu. Biti naučnica i Jevrejka u Beču i Berlinu 1930-ih naprosto nije bilo popularno. Prvo joj uopšte nije bilo dozvoljeno da studira, a zatim su je izopštili iz vodećih laboratorija i osudili na rad u podrumu. Ipak, Ajnštajn ju je nazivao "našom Madam Kiri", a Bor ju je tri puta (bez uspeha) nominovao za Nobela. Matematičarka Emi Noter je zakuvala teoremu koja je rastumačila simetriju u prirodi, što je zatim doprinelo uspešnoj potrazi za Higsovim bozonom. Genijalna i hrabra astronomkinja Sesilija Pejn je otkrila da su zvezde sačinjene od vodonika i helijuma, što se nalazi u udžbenicima širom sveta, ali bez njenog imena. Ona je morala da napusti svoju zemlju (Englesku) i "odlije mozak" u Ameriku da bi joj dozvolilo da doktorira. Još jedna astronomkinja, Džoselin Bel Barnel, je otkrila i prva videla pulsare, što je bilo najveće astronomsko otkriće 20. veka, ali je i njoj Nobelova nagrada izmakla u ime muškog saradnika i kolege. Sjajna Rozalind Frenklin je otkrila kristalografiju X-zraka što je zatim bilo ključno za otkriće DNK od strane Votsona i Krika. Naime, ona je X-zracima prva "uslikala" strukturu DNK i naivno pokazala "fotku" laborantu Morisu Vilkinsu, a ovaj je tada pokazuje Votsonu koji ubrzo skapirava celu stvar. Nobelovu nagradu za verovatno najveće otkriće 20. veka dobijaju Votson, Krik i Vilkins, a nju ni ne spominju na ceremoniji niti drugde, osim posprdno. Konačno, hemičarka i farmakološkinja Gertruda Elion je razvila prve lekove za tretiranje leukemije i AIDS-a, zbog čega je dobila Nobela 1988. godine, iako (zbog oskudice, a ne neznanja) nikada nije doktorirala. Teorijska fizičarka (a usput i crnkinja) Širli Džekson je otkrićima u svojim eksperimentima otkrila stvari koje su doprinele tehnologijama poput optičkog kabla - istog onog kojim putuje nesrećni "tvit" izvesnog Bikovića.

Žene su bile i briljantne pronalazačice u još konkretnijim stvarima koje čine današnji svet. Drugovi Dajmler i Benc možda su izmislili automobil, ali je žena (Margaret Vilkoks) izmislila grejanje u automobilu. One su izmislile i centralno grejanje (Elis Parker) i solarno grejanje za kuću i dom (Marija Telkes), kao i prvi moderni frižider (Florens Parpart) i prvu modernu mašinu za pranje sudova (Džozefin Kokran). Međutim, možda najzanimljivija priča u ovoj antologiji je ona o Hedi Lamar. Za one sa jeftinijim ulaznicama, Lamar (tj. Hedvig Kisler) je bila holivudska zvezda 1930-ih i 1940-ih godina, predstavljana kao najlepša žena na svetu. Glumila je uz Klerka Gejbla i Džudi Garlend, i snimila verovatno prve scene seksa u nekom (nepornografskom) filmu. Međutim, dok je hodala crvenim tepihom i simulirala orgazme pred kamerom tokom dana, noću je radila u laboratoriji i otkrivala stvari. Između raznog ostalog, izmislila je i sistem za navođenje torpeda koji je postao osnova naše bežične (wireless) tehnologije za internet i mobilne telefone. Želeći da pomogne u rušenju nacizma, ponudila je svoje otkriće generalima i vojničinama koji su odmahnuli rukom, rekli joj da ne opterećuje svoju lepu glavicu i sačeka da se oni ratosiljaju Hitlera "muškim" putem (dakle, da sačekaju da Sovjeti reše tu stvar). Njen patent i papire neko je izvukao iz fioke tek šezdesetih godina tokom kubanske raketne krize, a dotični su na kraju završili u Wi-Fi tehnologiji. Neobično je koliko se i danas malo pažnje pridaje ovoj najseksi naučnici svih vremena samo zato što je imala prelepe oči, lice i grudi i nije je bio stid da ih pokaže.

U čemu je poenta? Žene su ostvarile neverovatne doprinose u nauci, uključući tu i revolucije u matematici i algebri, otkrića živih bića iz prošlosti planete, lečenje leukemije, otkrića osnovnih stvari u kosmosu, kao i fundamentalnih procesa u fizici i hemiji. Uz još gomiletine pronalazaka bez kojih moderno doba ne bi bilo zamislivo. Ali svaka od ovih storija sa sobom nosi i priču o tome koliko su ove iste žene bile sistematski i institucionalno sputavane, marginalizovane i odbacivane. I koliko je njima bilo desetostruko teže, ako i moguće, da postanu to što jesu. Zbog nedostatka obrazovanja i zbog očekivanja društva da budu jedino majke i domaćice sav ovaj izuzetan mnogobroj žena pre druge polovine 20. veka i dalje predstavlja izuzetak. Dok milioni potencijalnih filozofkinja, naučnica i pronalazačica nisu ni dobile šansu da ih muškarci sapliću, jer je trebalo kuvati ručak i menjati pelene.

Pošto su, istorija nauke i tehnologije su nam svedok, žene i te kako sposobne za briljantne i vrhunske stvari, postavlja se pitanje: šta da je bilo drugačije? Da je ženama bilo dopušteno da pohađaju Platonovu Akademiju, da studiraju u 14., ili doktoriraju u 19. veku? Da se uopšte bave naučnim otkrićima i pronalascima, saznavanjem sveta? Umesto da danas živimo na kolonijama na Marsu sa apotekama na čijim policama je i lek za rak, čovečanstvo je polovini svoje populacije milenijumima uskraćivalo (i dalje uskraćuje) obrazovanje i jednak tretman. Hajde da su Džejms Braun, Miloš Biković i ostali u pravu: sve ovo odlično što imamo i gde se sjajno nalazimo danas, od Aristotela do Ajnštajna, plod je samo jedne polovine od naših ukupnih intelektualnih i moralnih kapaciteta kao ljudske vrste. Zato što smo drugu polovinu osudili ili proglasili podobnom jedino za masovnu proizvodnju nekih drugih plodova - ručkova, čistog veša i dečurlije. I pogleda, zagrljaja i poljubaca, naravno. Žene svojevremeno nisu doprinosile zato što im mi, muškarci, to nismo dozvolili. Ta sjajna antička Grčka je u svom odnosu prema ženama više ličila na današnju Islamsku državu nego na demokratiju. Dok žene i danas pitamo jedino kada će da se udaju, a ne o čemu razmišljaju. Zašto su se tako obukle, a ne šta studiraju. Od njih tražimo da pokažu slike dece, a ne šta znaju. Iako umeju da ufotkaju i samu DNK.

Veliki radnički štrajk u Masačusetsu od januara do marta 1912. godine bio je nazvan "Hleb i ruže". Naime, sindikalistkinja Roza Snajderman je pored "hleba", to jest ekonomske sigurnosti, za radnice tada simbolično tražila i "ruže", što znači - dostojanstven život vredan življenja, a ne puko preživljavanje. Dakle, sve one fine dodatke poput obrazovanja, pristojnog mesta za život, jednake zarade, društvenog priznanja. U tome je simbolika ruža koje se poklanjaju i koje se danas olako i pametnjakovićki otpisuju kao kič. I zato, u ime svih nas koji smo prošle nedelje ženama poklonili cvet - ne dozvolimo da ikada više putevi do naučnih saznanja za žene budu trnoviti.


Aleksej Kišjuhas
Preuzeto sa: http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ruze_i_trnje

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole