U tome leži ona krajnja granica na kojoj čovjek još može da se nazove čovjek


Imao sam uvijek pravu fobiju laži, bar svijesne laži. Ne znam kakvog je porijekla ta fobija. Možda i samo estetskog. Ali mislim da je mojoj prirodi svojstvena. Doista, često mi se činilo da laž povređuje više moj estetski osjećaj nego neko moje etičko načelo. Kad bi Maja, na ono navadno zapitkivanje: »koga voliš, mamu ili tatu?« odgovarala: »tatu koliko i mamu, mamu koliko i tatu«, kratko sam presijecao: »ne, Maja! Ne smiješ tako! Moraš voljeti više mamu, ona to nesumnjivo više zaslužuje«. Dolores se bunila »Ne valja tako učiti djecu«. A ja sam odmahivao rukom. »Ostavi to kraju! Laž je ono što malformira psihu. Ako mala to i iskreno kaže, hipokrizija je od moje strane što to nezasluženo primam«.

Tako sam se u svim prelomnim časovima i brodolomima hvatao instinktivnom grčevitošću za spasonosnu dasku »istine«. Mislio sam: ako čovjek nije dovoljno jak da ne griješi, mora i može da bude bar toliko jak da svoju krivicu nezamućeno uočava i da je bez sustezanja priznaje. U tome leži ona krajnja granica na kojoj čovjek još može da se nazove čovjek.


Vladan Desnica, „Proljeća Ivana Galeba”
Fotografija: Francesca Woodman

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni