Pod izvesnim istorijskim uslovima svako mora postati "izdajnik"

Do druženja Danila Kiša, Borislava Pekića, Mirka Kovača i mene došlo je spontano i prirodno. Zajedno smo dolazili na neke promocije, svi smo cenili Krležu, Andrića, od domaćih pisaca, ali smo bili otvoreni prema zapadnoevropske pisce, a oni su tada malo objavljivani, jer je to bio rigidni društveno-politički sistem. A bili smo i različiti, jer smo učili od različitih pisaca; Pekiću je bio uzor Tomas Man, Kovaču je uzor bio Fokner, Kišu nova francuska proza, a ja sam voleo Kafku i Edgara Alana Poa. Počeli smo da se družimo i jer smo videli da na etički i politički način mislimo dosta slično. I družili smo se do njihovog fizičkog kraja, govori za Lupigu Filip David, dramaturg i antiratni aktivista.

Razgovaramo u beogradskom kafeu Galerija, vlasnika Bebe i Dragana Kapičića, sastajalištu pisaca, teoretičara književnosti, istoričara, dramaturga, novinara, sportista, diplomata. Deo intervjua obavili smo dopisujući se. Autor nagrađene knjige Kuća sećanja i zaborava Filip David (1940., Kragujevac) bio je dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd; suosnivač je Nezavisnih pisaca, Beogradskog kruga Nezavisnog sindikata RTS, poznat po dramaturškim ostvarenjima, ali i doslednom antiratnom stavu i sukobu sa režimom Slobodana Miloševića. Ne iznenađuje ga interesovanje javnosti za neformalnu grupu književnika kojoj je pripadao. 

"Kiš je bio boem, a Mirko je uvek iritirao javnost. Namerno. Dolazio je iz takvog kraja da je imao neku patrijarhalnost i pokušavao je sam da je razbije, pokušavajući da sam razbije neke neke tabue. 

Kod Kiša su, pak, veliki prelom izazvale knjige o logorima, Karlo Štajner, Sedam hiljada dana u Sibiru. To ga je iznutra protreslo, onda je sve što je pisao bilo na neki način vezano za logorsku strukturu. Krleža ga je vrlo cenio, bio je jedan od retkih pisaca koji su mogli da dođu kod Krleže. To je Krleža voleo, između njih je bila jaka veza, mada se to ponekad ne vidi. Krleža je poštovao Danila. 

Pekić je napisao mnogo, ali nije i svoje glavno delo, Crveni i beli, to je trebalo da bude istorija ideo logija na ovim prostorima, kao ni trodelnu knjigu o istoriji Vizantije, borbama, pojavi hrišćanstva. A s druge strane, Kiš je mnogo patio što nije mnogo pisao, i jeste bio pisac koji malo piše. Međutim, kada je otišao, Mirjana Miočinović sredila je njegovu zaostavštinu i ostalo je 16 knjiga, izjednačio se sa Pekićem. Bio je i sjajan prevodilac. 

I o Mirku, koji je bio enfant terrible, bi se dalo mnogo pričati, bio je sjajan, duhovit, šarmantan i izuzetno darovit. Prirodno. Cenili su ga i Kiš i Pekić. I voleli su ga zbog te njegove otvorene prirode, društvenosti. Ja sam bio najmlađi od njih, učio sam, prihvatao sam savete; pročitam priču, pa mi Kiš kaže, "Zanimljiva je priča, ali ti imaš samo polovinu, gde ti je druga?". Onda je ponovo pročitam, dovršim i, bude jedna od mojih najboljih. Upravo zato što mi je dao pravi savet. 

Sećam se, Kiš je živeo u mojoj garsonjeri i kada nam je čitao roman Bašta, pepeo, svi smo bili svesni da prisustvujemo izuzetnom trenutku, kada se pred nama ukazuje jedno remek - delo", priča naš sagovornik.
U knjizi za koju ste dobili Ninovu nagradu, kao i, utisak je, naročito u zbirci priča Princ vatre i romanu Hodočasnici neba i zemlje, pomirili ste dosadašnji flert sa temama iz Kabale, Biblije i različtih sadržaja mističnih knjiga sa surovim realizmom primenjenim u doživljaju sudbine Jevreja u Drugom svetskom ratu. Tematski i stilski ostali ste dosledni vlastitoj poetici, da li ste o tome razmišljali prilikom pisanja romana Knjiga sećanja?
- Svakako, ne mogu pobeći iz vlastite poetike, kao što ne mogu iz vlastite kože. To je, jednostavno, način na koji razmišljam i način na koji uobličavam priču. Možda i uticaj pisaca koji su pisali na jidišu, danas skoro zabravljenom i napuštenom jeziku Jevreja Srednje Evrope. Taj uticaj se ogleda u načinu kako se prepliću ovostrano i onostrano i čine jedinstvo, a u formalnom smislu kako se različite priče međusobno prožimaju i na kraju slivaju u jedinstvenu celinu.
Reč je o knjizi koja je u početku imala podnaslov Roman o zlu, ali sam se bojao da ne bude pretenciozan. Jer, ja sa ne bavim filozofijom, čak ni istorijom. A pogrešno je i tumačenje da je to roman o Holokaustu. Ovo je samo osnova da ispričam sudbine ljudi koje je dodirnulo to zlo. 
Kao da ste čitaocu namerno ponudili temu Zlo za razmišljanje o tome da li ono, zapravo, postoji i kada nema lice. U romanu ima više, čini se, kontradiktornih odgovora na pitanje ima li Zlo nekakvo lice. Jedan od njih je postojanje lica gestapovaca, drugi "zauvek anonimni snajperista koji, kako kaže jedan od Vaših likova, ubija njegovu ćerku. Pripovedaču je bliže tumačenje da zlo postoji sa svojom "metafizičkom dimenzijom", odnosno "dimenzijom van našeg saznajnog iskustva".
- Nije to nikakva kontradikcija, nego samo konstatacija kako zlo ima bezbroj lica, da se sva različita lica zla ne mogu sagledati i da je zlo duboko usađeno u same temelje civilizacije. To je nasuprot tezi Hane Arent kako je zlo banalno, površno, plitko i da se veliki zločini poput Holokausta više ne mogu ponoviti. Svedoci smo da se na raznim delovima zemaljske kugle zlo ponavlja i u svom najmračnijem obliku, poput genocida, masovnih etničkih ćišćenja, istrebljenja čitavih naroda. Jedna od ličnosti moga romana kaže da je nemoguće definisati zlo i zbog toga što svemu čega se dotakne oduzima smisao.
Na pitanje šta je zlo - nema odgovora u mojoj knjizi. S druge strane, postoji odgovor, šta god bilo to zlo, političko, ideološko, religiozno, ekonomsko, čovek se zlu mora suprotstaviti. Bilo gde. Jer to održava svet u nekakvoj ravnoteži. Važnije je pojedinačno suprotstavljanje od nekog retoričkog. 
Nikad nisam govorio da zlo pripada samo pojedincu, ili jednoj naciji, iako je u knjizi reč o Holokaustu, a znamo kojoj on ideologiji pripada. Knjiga, kada se odvoji od pisca, postaje samostalna i svaki čitalac ima prava da je tumači kako hoće, A iz svog ranijeg iskustva znam da pisci svoju knjigu tumače jednostrano. I ne vide neke slojeve koje čitaoci otkrivaju. Zato je knjiga zaseban organizam i, pod pretpostavkom da je zaokružena celina, čitaoci imaju prava da je prepričavaju i tumače. Jer, da pisac nameće svoje stavove i tumači je - nije čak ni korektno. Zato u istoriji književnosti imamo i pisce za koje i ne znamo ko su, poput Travena (Mrtvački brod), a ima i pisaca koji se sakrivaju od javnosti. 
Postoji li zakonomernost zla, kakvu naslućujemo iz istraživanja jednog od likova Solomona Levija? Ako i postoji, šta bismo s njom?
- Solomon Levi samo pokušava da iz mnoštva napisa, isečaka iz štampe, dokumentarnih materijala pronađe neki zajednički sadržilac za sva počinjena nedela, zločine. Traži odgovor i u religiji. Sve to uzalud, iako je i sam prošao kroz neku vrstu čistilišta. Na kraju, očajan što ostaje bez objašnjenja diže ruku na sebe. 
Videli ste kako se u Beogradu stvara klima za nekažnjivo činjenje zločina i pobunili se. Mnogi nisu, čak ni oni od kojih bi se to očekivalo. Kako ste to objašnjavali? 
- Pošto sam i kao dete sa svojom porodicom bio svedok zločina u Drugom svetskom ratu, bežanja, skrivanja, promene identiteta da bi se sačuvao goli život, a bili smo “krivi” samo zbog toga što je jedna ideologija, nacistička ideologija, objavila kako nemamo prava na život, jer smo navodno drugačiji, u meni je tokom godina narastao taj moralni imperativ da se svaki častan čovek mora uvek i svuda suprotstaviti zlu, posebno onom koji se krije iza tobožnjeg patriotizma i nacionalizma, da je čudovišno samo stajati i gledati kada se tako nešto događa. 
Italijanski pisac Primo Levi zapisao je: “Uvek će biti pokvarenih svinja. Čudovišta su oni koji stoje i gledaju”.
Na dodeli Ninove nagrade za najbolji roman objavljen u 2014. godini saznali smo od Vas da je na jedan od spiskova za likvidaciju nepodobnih država stavila i Mirka Kovača. Mirko Kovač je otišao u Rovinj i nije se vraćao u Beograd. Možete li da kažete nešto više o tome kako je doživljavao to izgnanstvo i kako ste Vi doživljavali odlaske i odsustva sebi bliskih ljudi i intelektualaca koji su dali pečat kulturi Srbije i bivše Jugoslavije?
- Dopisivao sam se sa Mirkom i dok se Jugoslavija raspadala u zločinima, mržnji i krvi. Začudo sva naša pisma stizala su na označene adrese. Pošta je radila i kada nije više bilo naše nekadašnje zajedničke domovine. Ta pisma smo kasnije objavili u “Knjizi pisama 1992.-1995.” Mirko Kovač je prvih nekoliko godina živeo sa suprugom Slobodanom Matić, poznatom slikarkom, u veoma teškim uslovima. Bile su to najteže godine njegovog života. Duga je i sumorna ta priča. 
Što se mene tiče, teško mi je pao njegov odlazak. Zajedno smo učestvovali u osnivanju Nezavisnih pisaca, Beogradskog kruga, Nezavisnih sindikata, mestima okupljanja protivnika Miloševićevog režima. Izgubio sam dragocenog prijatelja i svakodnevnog sagovornika. Ne znam kome je bilo teže i mučnije, onima koji su ostali ili onima koji su odlazili.
Gospodari naših života i naših sudbina uvukli su nas u rat, u kriminal, u gangsterizam, pustili su sa lanca svoje rasiste i mafijaše, otvorili mikrofone, uperili u njih kamere, od zemlje u kojoj smo se rodili napravili su zemlju nasilja i sramote, a nas, protiv naše volje i naših uverenja, pretvorili u svoje saučesnike... Jedino što nam preostaje jeste da postanemo izdajnici... Biti izdajnik u takvoj zemlji i takvom sistemu najmanje je što može i mora učiniti svaki moralan i častan čovek.
Ovako ste govorili na jednoj od sesija Beogradskog kruga 1992. Šta biste oduzeli, a šta dodali?
- Mogu samo da ponovim jednu zabelešku koju sam načinio sredinom devedesetih godina: “Godine 1934. podstaknut aktuelnom nemačkom situacijom, Tomas Man pisao je o opasnim režimima koji primenjuju metode bezgraničnog laganja i zaglupljivanja. Manu je zamereno da ovakom direktnom i beskompromisnom kritikom napušta svoju književnu etiku zasnovanu na ironiji i distanci. Pisac na to odgovara kako se u trenutnim okolnostima "branilac čiste književnosti sam sebi čini žalosnim jer je politička borba u sadašnjim uslovima na trenutke značajnija, važnija i dostojnija poštovanja od celokupne poezije". Režim je Mana optužio za izdaju. Hans Magnus Encensberger, mnogo godina kasnije u "Prilogu teoriji izdaje" piše o neizbežnosti izdaje. "Za logiku ovog pojma pre je presudno to što pod izvesnim istorijskim uslovima svako mora postati 'izdajnik'“. Ovome nemam šta da dodam niti oduzmem. Nadahnjivale su me misli ove dvojice izuzetnih pisaca i izuzetnih ličnosti.

Razgovor vodio Bojan Tončić
Preuzeto sa: http://www.lupiga.com/vijesti/razgovor-s-filipom-davidom

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni