Rajhstag ili Iskrena istorija

Verovatno ni jedna druga zemlja na svetu ne čuva i ne uramljuje svoje osvajače na zidovima sopstvenog parlamenta. I tako je, malo koja zemlja je organizovala i sprovela užas poput holokausta. Međutim, način na koji se Nemačka sudara(la) sa sopstvenom istorijom verno, najvernije oslikanom na Rajhstagu ohrabruje. Time što je sačuvala škrabane poruke sovjetskih pobednika u svom parlamentu, ona poručuje da je naučila lekcije iz prošlosti. I da neće dozvoliti da joj se ponovi, šta god i protiv koga god uzvikivali najnoviji fašisti po Drezdenu. A mi? Ako je ugledanje na Nemce već postalo trendi i politički "in", što je za pohvalu, pre mera štednje i protestantske etike, mogli bismo da se ugledamo na ovu tradiciju transparentne prošlosti i nudistički iskrene istorije. Da posetimo Rajhstag, oslušnemo ga i naučimo nešto - o sebi. 

Odmah po završetku Prvog svetskog rata, socijaldemokrata Šajdeman je sa balkona na drugom spratu ove zgrade proglasio nemačku republiku. Utrkujući se sa komunistima Libknehtom i Luksemburg koji su u komšiluku spartakistički proglašavali socijalizam, dok ih nije brutalno pohapsilo i tragično bacilo u Špre.

Čim je izgorela demokratija u Vajmarskoj Nemačkoj, pod sumnjivim okolnostima je izgoreo i Rajhstag. Na lice mesta su požurili novi kancelar Adolf Hitler i njegov propagandno-posilni Jozef Gebels. Optužili su komuniste i ukinuli sve građanske slobode i opoziciju. Parlament je postao besmislen, a nacisti se nisu potrudili ni da obnove zgradu. Ostalo znamo sa "History" kablovskog kanala, kad ne puštaju one vanzemaljce. Na kraju Drugog svetskog rata, Sovjeti su Rajhstag ipak bili videli kao glavni cilj Bitke za Berlin i pobede nad fašističkim zlom. Fotografija vojnika Crvene armije koji na krov Rajhstaga postavlja crvenu sovjetsku zastavu postala je simbol nacističkog poraza u Drugom svetskom ratu. Međutim, i tokom hladnog rata, Rajhstag je decenijama stajao izbušen mecima i sa narušenom kupolom, kao napuštena relikvija ničije zemlje centralnog Berlina ispresecanog Zidom. Tek je u jesen 1990. godine na njegovim stepenicima pred masom ljudi proglašeno novo nemačko ujedinjenje sa Berlinom kao glavnim gradom. I tada je ova zgradurina konačno obnovljena i opet je društvo intervenisalo u prostor: izgrađena je nova, veličanstvena i nadasve prozirna kupola na koju se slobodno pentraju zainteresovani. Ona je trebala da označi novu otvorenost, transparentnost i demokratiju.

Na ulazu u Rajhstag nalaze se reči "Nemačkom narodu" ("Dem Deutschen Volke") koje su iskovane od istopljenih francuskih topova iz Napoleonskih ratova, a patriotski su prikovane tokom Prvog svetskog rata. Mnogo kasnije, i nakon parlamentarne rasprave, u dvorištu Rajhstaga je napravljena bašta u kojoj je istaknuta jedna mnogo skromnija fraza: "Stanovništvu" ("Der Bevölkerung"). Belim slovima, i bez nacionalističkih osećanja, među zelenišem. Nažalost, Nemačka se sa Evropom, baš kao i zgrada Rajhstaga, i danas nalazi između "nemačkog naroda" i "stanovništva (Nemačke)". Naime, neposredno pre masakra karikaturista "Šarli Ebdoa", u Drezdenu se okupilo oko 18.000 demonstranata u protivljenju imigrantima i muslimanima, pod okriljem nacionalističke i desničarske grupacije "Pegida" ("Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada"). S druge strane, ukupno 22.000 ljudi je demonstriralo u Štutgartu, Minsteru i Hamburgu protiv tih demonstranata, odnosno protiv Pegide. U Berlinu je 5.000 kontramitingaša sprečilo oko 300 ovih antiislamskih nacionalista i neonacista da prošetaju od Gradske kuće do Brandenburške kapije. Katedrala u Kelnu i fabrika Folksvagena u Drezdenu (ko šta preferira) pogasile su svoja svetla, takođe protiveći se "patriotama" i njihovim fašistoidnim stavovima.

Međutim, antiimigrantske, nacionalističke i neofašističke demonstracije ovakve brojnosti organizovane su ili mogu biti komotno organizovane i u drugim evropskim državama i gradovima. A tek su internet komentari ispod vesti o marševima Pegide u srpskim medijima smrzavali krv u žilama koliko su kipteli od podrške ovim fašistima pod antiimigrantskim kravatama. Neke su čak i umobolno pisali gastarbajteri. Ali lakoća sa kojom se klizi u fašizam nikad nije počivala na razumu. Dok je nacionalizam uvek jača droga od obećanja mira, razvoja i ekonomskog prosperiteta. U duhu najnovijih mračnih događaja u vezi sa radikalnim islamom pravo pitanje je, zapravo, da li bi po Evropi i kod kuće bilo ovoliko - kontramitinga. Kad marširaju razne patriote, to jest? Da li su se svojevremeno ugasila svetla na Ajfelovom tornju zbog jačanja Nacionalnog fronta ili na Big Benu zbog pobeda UKIP-a? Ili na novosadskoj gradskoj kući i katedrali, dok su se razbijale albanske pekare, uostalom? Nemačka jeste posebna zbog užasa koji je (dvaput) priredila Evropi, kao i zbog Kisindžerove opaske da je "prevelika za Evropu, a premala za svet". Ali njena prava posebnost leži u načinu na koji barata sa tim istorijskim iskustvom.

Na primer, još 1985. godine je nemački predsednik Rihard fon Vajczeker u čuvenom govoru rekao da Nemci moraju da gledaju u svoju užasnu prošlost i da prihvate ratni poraz kao oslobođenje. Četrdeset godina nakon Drugog svetskog rata on je istakao važnost sećanja na zločine - a njegov otac je bio državni sekretar nacističkog Ministarstva inostranih poslova. Napomenuo je da Nemci moraju pamtiti šest miliona ubijenih Jevreja u nemačkim koncentracionim logorima i "beskrajnu armiju mrtvih, planine ljudske patnje" koju su sami proizveli. Iako su zločini bili sakriveni od javnosti i obavljala ih je manjina, Vajczeker je istakao i to da je svaki Nemac morao videti patnju Jevreja na koju je reagovao "u rangu od čiste apatije i skrivene netolerancije do otvorene mržnje", zbog čega je odgovornost na većini. Upravo zbog ovakvih reči i ovakve kulture sećanja, Nemačka danas gasi svetla na Brandenburškoj kapiji i na katedrali u Kelnu, kao i po sekularnim katedralama svoje automobilske industrije. Dok poručuje "Ima fašista kod nas, ali ćemo da pokažemo sebi i svetu da ih preziremo", nemačko društvo je pre svega iskreno i otvoreno prema samom sebi. Ili se bar trudi da to bude, za razliku od svih nas unaokolo.

Naime, od veličanstvenih podsećanja na sopstvena zlodela poput Topografije terora ili Spomenika ubijenim Jevrejima Evrope u centru Berlina, do Muzeja nemačke istorije, koji je otrežnjujuće iskren prema toj istoriji - Nemačka nije zakopala svoju groznu prošlost. Već ju je izbacila na površinu i ogolila za svakog Nemca i zalutalog turistu. Bez ulepšavanja ili relativizacija, okolišanja ili izgovora. Kao u nekoj "psihoanalizi za početnike", pacijent Dojčland se suočio sa svojim sećanjima, fantazmagoričnim snovima i ranim represivnim iskustvima - da bi mentalno ozdravio. I na ovu činjenicu iznova ukazuje izlivanje društva u malter, kamen, staklo i čelik Rajhstaga, odnosno genijalnost providne kupole Normana Fostera. Istorija ove građevine upravo je onakva kakva istorija jeste: amalgam krvi i meda, herojskih poduhvata i zastrašujućih zlodela. U toj očiglednosti, providnosti ili rupi na saksiji krije se i tajna nemačkog uspeha. U samokritici i, pre svega, iskrenosti prema sebi.

Konačno, zgrada Rajhstaga krije još jedan neobičan detalj. Tokom njene rekonstrukcije, radnici su otkrili grafite koje su ostavljali sovjetski vojnici nakon osvajanja Berlina i rušenja nacizma. Na ruskoj ćirilici, na drugom spratu, stajala su i naškrabana imena vojnika, te natpisi poput "Moskva-Berlin, 9. maj 1945", a čak i jedno "jebaću Hitlera u dupe". Svi ovi grafiti su sačuvani i uramljeni kao istorijski spomenici na ovoj neverovatnoj građevini punoj priča. Verovatno ni jedna druga zemlja na svetu ne čuva i ne uramljuje svoje osvajače na zidovima sopstvenog parlamenta. I tako je, malo koja zemlja je organizovala i sprovela užas poput holokausta. Međutim, način na koji se Nemačka sudara(la) sa sopstvenom istorijom verno, najvernije oslikanom na Rajhstagu ohrabruje. Time što je sačuvala škrabane poruke sovjetskih pobednika u svom parlamentu, ona poručuje da je naučila lekcije iz prošlosti. I da neće dozvoliti da joj se ponovi, šta god i protiv koga god uzvikivali najnoviji fašisti po Drezdenu. A mi? Ako je ugledanje na Nemce već postalo trendi i politički "in", što je za pohvalu, pre mera štednje i protestantske etike, mogli bismo da se ugledamo na ovu tradiciju transparentne prošlosti i nudistički iskrene istorije. Da posetimo Rajhstag, oslušnemo ga i naučimo nešto - o sebi.


Aleksej Kišjuhas
Preuzeto sa: http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/rajhstag_ili_iskrena_istorija.889.html?news_id=295861 

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni