O kazni bez zločina i etiketama bez smisla

Satira upotrebljava onoliku dozu protivotrova koliko je potrebno da se nadjača otrov kojem je opresori izlažu. To je samoodbrambeni biofilni nagon slobodnih ljudi, prirodno suprotstavljen svakoj kulturi smrti

Čini nam se da svi znamo šta se i kako dogodilo: dvojica su otišla gore i obavila posao, a treći ih je čekao u vozilu za povratak, to jest za bekstvo. Zvuči kao scenario prvog ljudskog leta na Mesec, ali je sve suprotno od toga: radi se o ko zna kojem po redu ljudskom strmoglavu u pakao. A pakao, znamo to, nije ni na Mesecu ni pod zemljom, nego na Zemlji. Ona trojica sa Meseca zovu se Armstrong, Oldrin i Kolins, ovoj trojici sa Zemlje već sam zaboravio imena, i nisam voljan da obnavljam pamćenje. Ubicama ne treba bez preke potrebe pamtiti i javno pronositi imena; malo je šta tako odvratno kao glamurizacija zločinaca. Zašto bismo ikada više znali njihova imena? Zna se kako i čime častan čovek stiče ime. Bilo bi bolje naučiti imena njihovih žrtava, ne samo onih slavnih.

Sada sledi važnije i teže pitanje: zašto? Mislim da ne može biti manje od dvesta, trista članaka koje sam o tome pročitao ovih dana, na engleskom i na svim južnoslovenskim narečjima. Svi smo, naravno, „zgroženi strašnim zločinom", svi smo Charlie, svi osuđujemo... Ali, šta nakon tih ritualnih reči? Zašto su Šarb, Volinski i ostali, krležinski kazano, „ustrijeljeni kao psi"? Možemo li učiniti išta za njih, uostalom i za nas same, bilo kako drugačije nego da pokušamo da na to pitanje odgovorimo iskreno i konsekventno, bez krzmanja, bez ustuka, bez trulih relativizacija?

Ako krenemo tik putem, hajde da postavimo temeljno pitanje: jesu li ljudi iz Charlie Hebdo bili za nešto krivi? U redu, reći ćete, pa nismo mi ni sud ni porota; tačno, ali, nije sva pravda u pravu kao nauci i kao praksi. Podsetiću vas na Deset malih crnaca Agate Kristi: ubica-osvetnik je sudija, i on iz sopstvene sudske prakse zna da su njegove žrtve počinile zločine, ali su sticajem okolnosti ostale neosuđene; on ih naknadno „osuđuje" i izvršava presudu, „ispravljajući" nesavršenost zakona i suda. Dakle, ima li zločina, ako već ima kazne? Šta znači kada neko kaže – a mnogi govore – kako to jeste, oh, strašno što se dogodilo, i da je to za svaku osudu, ali da je tome prethodila, najblaže rečeno, provokacija: dugotrajna, kontinuirana, uporno ponavljana (uprkos „dobronamernim upozorenjima"). Šta je trebalo šarlijevcima da crtaju proroka Muhameda i sprdaju se s verskim integrizmom (nipošto samo muslimanskim, naprotiv, ali ovo drugo kao da više nije važno) kad im je lepo objašnjeno, sa odgovarajućeg verskog mesta, da izvesna grupa ljudi to ne odobrava? U ovom tonu nisu govorili ovih dana samo islamski i drugi klerici, nego i šarolika globalna koalicija nevoljnih: levo-liberalni zapadni dileri ukvarene „multikulturalističke" boze, hrišćanski konzervativci koji duboko zavide „muslimanskom svetu" na (navodnoj ili stvarnoj, kako kad i kako gde) desekularizovanosti, smušeni progresisti svih sorata koji su strašno ljubomorni na svoja prava, ali intimno ne veruju da ta odviše suptilna prava – među kojima je i pravo na blasfemiju, na kritiku pa i „uvredu" svakog zemaljskog i „nebeskog" autoriteta, bez straha od vanzakonskih posledica – treba da uživaju i tamo neki bednici iz trećeg sveta jer oni, bože moj, „imaju drugačiju kulturu", etc.

Zašto je fundamentalno važno odgovoriti na to pitanje krivice? Zato što nam odgovor na to pitanje ne govori mnogo ni o žrtvama ni o ubicama, ali nam može reći sve najvažnije o nama ostalima – te o tome čemu se uopšte možemo nadati u budućnosti. Evo koje su nam tu opcije. Prva: nisu krivi. Oni su slobodni građani slobodne, sekularne republike, i nisu činili ništa drugo nego uživali prava slobodnih građana, ne negirajuću ista prava drugima, naprotiv, štiteći slabije i neprivilegovane (uključujući i te kako i imigrante, pretežno muslimanske) i idući uporno uz nos sopstvenom, francuskom belo-hrišćanskom establišmentu. To što su „crtali Proroka" i tome slično, nekome može da se ne dopada, ali je potpuno u skladu sa vrednostima slobodnog društva. Šta to u konkretnom kontekstu znači? Znači načelno i praktično nepristajanje na potpuno neodrživu, upravo beskrajno drsku i bezobraznu pretpostavku da neka grupa ljudi – recimo, jedna verska zajednica, svejedno koja – može da proglasi neke tabue koji od tada pa do večnosti ne bi važili smo za njene (po mogućnosti dobrovoljne!) pripadnike, nego doslovno za sve ljude. Pristati na to, znači pristati na simboličko duhovno ropstvo, na podređenost, okupiranost; u krajnjoj konsekvenci, to znači priznati jurisdikciju šerijatskog zakona nad sopstvenim životom. Doslovno i bez preterivanja! Charlie Hebdo nije pristao na to, kao ni na tolike druge stvari, koje su dolazile sa drugih strana, ne iz „islamskog sveta".

Druga opcija glasi: krivi su. Nije trebalo da crtaju Proroka, nije trebalo da „vređaju verska osećanja" ovih ili onih, nije trebalo ovo, nije trebalo ono... Pošto smo, je li, razumni i civilizovani ljudi, za ovim sledi ograda: „Ali, to ne znači da ih je zbog toga trebalo ubiti." Je l’ tako? Ali, čekajte malo. Ako su „krivi", i ako su nekoga tako strašno uvredili, to znači da „zločin" postoji, a da imamo prigovor samo na visinu kazne. Kao biva, smrt je prestrogo odmerena konsekvenca; trebalo je to malo blaže. Ali, ko će to da izmeri, i kojim kantarom? Ako priznate „uvredu verskih osećanja" i slično za legitiman prekršaj u demokratskom društvu, ko će da spreči tamo neku Trojicu – bilo da jesu ili da nisu povezani sa nekom od babaroga-terorističkih organizacija – da procene da su lično do te mere uvređeni da je adekvatna protivmera samo – smrt? Oni uvek „umerenjacima" mogu da kažu: „Vaša je vera slabija pa ste manje uvređeni, ali mi smo toliko mnoooogo uvređeni da tu uvredu može da spere samo krv!" Kakav je odgovor na to moguć, ali ozbiljno? Mislim da je moguće i konsekventno ili potpuno pristajanje na tu logiku, ili njeno totalno odbacivanje, što onda znači da se vraćamo na početak: ne, nisu krivi. Njihov zločin ne postoji. „Kažnjeni" su ni za šta.

Naravno, ovo „nizašta" naprosto znači nezasluženo. Inače je vrlo jasno da su kažnjeni za nešto: za praktikovanje slobode. Nju, pak, nisu živeli i disali da bi nervirali nekog imama, nego zato što je to bio njihov način postojanja, u skladu s najboljim tradicijama društva i kulture kojoj pripadaju, a najčešće u raskoraku s vladajućim kastama u tom istom društvu i kulturi.

Dodatni element odvratne relativizacije zločina je i potezanje bezbrojnih „geopolitičkih" argumenata i utukovanja, zgodno zvučeća/zvečeća priča o nepravdama prema nerazvijenim zemljama iz kojih imigranti dolaze, ili o njihovom lošem položaju unutar francuskog i ostalih zapadnih društava. O svemu tome ima smisla govoriti, ali ne u kontekstu ovog i sličnih zločina! Ovo je bezobzirno i cinično patronizovanje samih imigranata, od kojih ogromnoj većini ne pada na pamet da ubija ljude okolo kao „ćafire", a uz to su i sami – naročito žene – svesni unutrašnje represije kojoj su izloženi u zatvorenim tradicionalističkim zajednicama, i nimalo im se ne dopada što ih dobrohotni zapadni „multikulturalisti" po svaku cenu trpaju nazad u identitetski kavez iz kojeg su mnogi od njih jedva utekli. Blesavo je i poređenje s 11. septembrom: ma koliko bio strašan, 11. septembar je bio udar na američku državu (Pentagon) i globalni ekonomski sistem (WTC). Ubistvo ljudi u Charlie Hebdo je pucanj u marginalce, ljude koji su suštinski takođe deprivilegovani. Njima se nije moglo zavideti baš ni na čemu, osim na samoj slobodi. Ta i takva sloboda je pre svega plašila – a tek onda, pervertovano, „vređala" – njihove ubice, mozgoprane od islamističkih ideologa.

I da, naravno: ne treba se plašiti da ih se tako nazove, i ne, to precizno određenje nije nikakva „islamofobija". Ova reč-batina naprosto je dežurna etiketa koju koriste oni koji sami pate od bezbrojnih „fobija", i jako podseća na način na koji su srpski nacionalisti još od ranih devedesetih svaki otpor „velesrbovanju" krstili kao – srbofobiju. Posle su za „unutrašnju srbofobiju" našli još ljupkiji izraz: autošovinizam. E, tačno koliko je smisla imalo to brendiranje kritičara srpske nacionalističke krvave ludorije, toliko ima smisla i ovo gađanje etiketom islamofobije.

Sve ovo nas, pak, vraća na domaće tlo, srpsko i balkansko. Bilo je vrlo zanimljivih odjeka i reagovanja na pariski masakr, njegove uzroke i posledice. Islamski velikodostojnici (slušao sam Jusufspahića i Zilkića) su, naravno, osudili zločin, ali nisu propustili priliku da kažu da mu je prethodila ta uporna šarlijevska „blasfemija"; drage im hrišćanske kolege, poput Irineja Bulovića i nadbiskupa Hočevara, u potpunosti su ih podržale – što je moglo iznenaditi samo hronično neupućene. Kakva divna bratska sloga i razumevanje: kako li je moguće da tokom ratova iz devedesetih nisu umeli tako nežno i toplo da se ljube? I inače je sa desnice, i srpske i hrvatske, stiglo mnogo dražesnih reči razumevanja za pariske zločince koji, hajde, jesu malo preterali, ali bili su izazvani...

Tako, dakle, govore ljudi kojima je do juče bilo „normalno" da se međusobno ubijaju, a sada se očas posla udruže protiv onih koji su se tome suprotstavljali. Zamišljam jezive prizore iz stanice Štrpci: Lukićevi zlikovci odvode (nota bene: na streljanje ni za šta) svakoga ko ima „muslimansko" ime. Ne zanima njih nikakav prorok Muhamed i njegovo crtanje, niti da li je neka njihova žrtva vernik, ateista ili nešto treće. Dovoljno im je to kako se zove. I to ime će ga koštati života. Jer ljudski život tim maroderima nije ništa, a inovernički je i manje od ništa. Ali zato njegove apstraktne verske „svetinje", e to ima da se poštuje! (naravno, tek kad rat prođe, i tek u odnosu prema onima koji prežive jer ih nismo stigli). To je, dakle, multikulturalizam na Balkanu: uljudna kolegijalna koegzistencija nacionalističkih i religijskih bigota u mirnodopskim vremenima. Ja ću da ispoštujem tvoje tabue, ti ispoštuj moje, a zajedno ćemo da udarimo na one kojima do naših tabua nije ni koliko do crnog ispod nokta.

Da postoji srpsko izdanje Charlie Hebdo, i da sam ja njihov karikaturista, mislim da bih sad nacrtao nešto ovakvo: Jusufspahić, Bulović i Hočevar uleću u redakciju s kalašnjikovima i počinju da pucaju, ali iz cevi im izlazi samo boza, kaplje i cedi im se po cipelama; ljudi iz redakcije, zalegli iza deskova, žestoko im uzvraćaju gađajući ih kondomima: svaki pogađa po jednog, i ovi ginu na bojnom polju. Šokantno? Neukusno? Preterano? Da, naravno, baš kakve su i karikature Charlie Hebdo (osim što su još i mnogo duhovitije). Satira upotrebljava onoliku dozu protivotrova koliko je potrebno da se nadjača otrov kojem je opresori izlažu. To je samoodbrambeni biofilni nagon slobodnih ljudi, prirodno suprotstavljen svakoj kulturi smrti.


Teofil Pančić
Preuzeto sa: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1261664

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića