Marjan Čakarević o plagijatima

Politikin feljtončić-drončić „Plagijati u književnosti“, (1, 2, 3, 4) koji je trebalo da razbistri činjenice u vezi sa (u nedostatku boljeg termina) knjigom Miloja tihog Dončića Resavski venac, prenebregnuo je, možda i nehotice, nekoliko ključnih aspekata ove prevare. Iako je iz perspektive novinarskog zanata priča predstavljena nesumnjivo korektno, u smislu da su sučeljena različita mišljenja, da su ponuđeni argumenti i jedne i druge strane, za one koji poeziju malo čitaju, ili je ne čitaju uopšte, a kojih je svakako najveći broj, ostaje ipak pomalo nejasno o čemu se u stvari radi.

Međutim, svakome ko ima i zrnce soli u glavi jasno je da, recimo, Anica Savić Rebac nije mogla da prevodi pesme „Johansena Bobrovskog“ deset godina pre nego što su napisane, da je Antonio Maćado svakako znao kako se preziva i kako se zove pokrajina u kojoj mu izlazi knjiga (Machado, a ne Mashado, odnosno Castilla, a ne Kastilla, kako stoji na Dončićevom „originalu“), ili da Sima Pandurović nikada ne bi prevodio pesme za nešto što se zove Antologija svetske zavičajne poezije, a naročito Prosveta ne bi takvu knjigu 1951. objavila. Otuda dobra namera Zorana Radisavljevića i Politike otprilike predstavlja sledeću situaciju: nekada, a možda i danas, u osnovnoj školi stariji učenici su presretali mlađe sa pitanjem: „Je l’ znaju tvoji da si peder?“ Razume se, to je bila najveća moguća uvreda za dečake koji ulaze u pubertet (treba zažmuriti na tren pred homofobnom dimenzijom ilustracije). I sada, eto, Politika šalje novinara da objektivno predstavi činjenice, te da utvrdi da li roditelji pitanog to znaju ili ne znaju. Sam Radisavljević je, dakle, lako mogao pa i morao da proveri navode iz Dončićeve knjige pre nego što mu je posvećivao feljton. Da li je moguće da bi Politika posvetila meni ili nekom drugom feljton kada bih tvrdio da imam neobjavljeni i dugo skrivani, drugi deo Gorskog vijenca ili Treću knjigu Seoba?

Otuda se stiče utisak da Politikin feljton nije nešto bitno rasvetlio već je samo uvećao pometnju. Zbog toga treba ponoviti koji su ključni aspekti ove Dončićeve ujdurme:
  1. Pitanje krivične odgovornosti za klevetu, bilo po tužbama živih pesnika, bilo po tužbama nosilaca autorskih prava.                                                                                                       
  2. Pitanje odgovornosti Tiodora Rosića i njegove „naučne“ recenzije, koje ima svoju etičku dimenziju, ali ne manje i stručno-pedagošku. Rosić je profesor fakulteta u Jagodini, kao što je bio i pre dve godine predsednik komisije Ministarstva kulture koja je odlučivala o novcu koji će biti dodeljen književnim projektima.                                                                                                                                                                                    
  3. Pitanje odgovornosti javnih preduzeća i ustanova koje su finansirale ovaj projekat (J.P. Elektrokosmet, Gradska opština Pantelej u Nišu i Studentski centar Prištinskog univerziteta sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici), a koji je novac umesto što je potrošen na vređanje srpske i jugoslovenske kulture mogao npr. da „olakša život nekom švrćanu“.

Dakle, Politikin feljton je odigrao istu onu društveno-političku ulogu koju je nedavno imala komisija pri Megatrend univerzitetu, osnovana da bi se utvrdilo pitanje plagijata doktorata ministra policije Stefanovića. Drugim rečima, bilo je potpuno suvišno traćiti vreme i tih nekoliko stubaca na utvrđivanje ontološke dimenzije plagijata. Pravo istraživačko novinarstvo bi moralo da u javnosti insistira na utvrđivanju odgovornosti javnih ustanova i pojedinaca. Kao što bi se, naravno, u ozbiljnoj zemlji ministar kulture makar diskretno pozabavio ovim pitanjem, jer ono pljuje u lice najboljim i najvećim srpskim pesnicima. Razume se, ovome treba pribrojiti i odsustvo reakcija od strane svih drugih institucija koje se bave književnošću, jer je ovde reč, između ostalog, i o napadu na instituciju književnosti, i to ne nacionalne, već književnosti uopšte. Ako su Davičo, Popa ili Drago Ivanišević, od kojih su sve potonje pesničke generacije učile poeziju – plagijatori i lopovi, šta onda ostaje od naše poezije? Pri tome, u ovom slučaju, uprkos Dončićevim fantazijama, ne može biti nikakve ideologije, reč je o suvim i banalnim činjenicama: naime, knjige i pesme ili postoje, ili ne postoje.

Slučaj je, ukupno uzev, pokazao da zapravo nema „crvenih linija“ koje treba preći da bi reagovao neko ko od države prima platu da zna, recimo, šta je u književnosti plagijat, a šta nije (jedino je Radivoje Mikić do sada, mada u odveć koncilijantnom tonu, prokomentarisao Dončićevu prevaru). Dakle, one ne postoje pa tako sve može da prođe: odnosno, svaki oriđinal, koji se, na primer, treba reći i to, u svojoj poeziji grohotom smeje u lice pobijenima u Srebrenici, a time i državi Srbiji koja je deklaracijom taj zločin osudila, e taj i takav „pesnik“ kod nas dobija nagradu Udruženja književnika Srbije, za koju novac daje ista ta država Srbija; dakle, upravo taj i takav može svima koji čitaju, a potom i onima koji pišu – da kaže da nemaju pojma. Zanimljivo je uzgred primetiti i to kako takvi interesantni detalji u vezi sa Dončićem i njegovom pesmom o Srebrenici nekako uvek promaknu istraživačkom oku novinara Politike i Večernjih novosti, dok ih E-novine uvek lako nađu. Utoliko je Dončićeva knjiga, na izvestan način, mnogo istinitija nego što je on uopšte ikada mogao i da pomisli, iako se može učiniti da se jednom jurodivom veselniku pridaje prevelika pažnja.

Sve ovo zajedno na jednoj ravni delovanja predstavlja i ideološku kontraofanzivu UKS-a, koja se dešava zahvaljujući srećnom sticaju političkih okolnosti. Dončić je, kao što rekoh, pre tri godine od UKS-a dobio nekada uglednu Rakićevu nagradu, valjda kao neko, procenio je žiri, ko na najbolji način danas predstavlja onaj pesnički i građanski ideal koji je ovaj naš pesnik nekada otelotvoravao. Međutim, na drugoj, dubljoj ravni reč je zapravo o nastavku rata protiv čitanja. Sam Dončić na prvom mestu, a potom i svi ti novinari, i pesnici i pisci koji se u dubini duše vesele celom ovom cirkusu (valjda sa nadom da će zauzeti Popino i Davičovo mesto), računaju s tim da kod nas niko ništa ne čita, pa onda niko ništa i ne zna. I oni su tu potpuno u pravu: daj bože da u Srbiji ima hiljadu ljudi koji znaju da čitaju savremenu poeziju. Upravo sa tim negovanjem kulture ne-čitanja računao je i Mića Jovanović, upravo s tim računaju i svi ostali koji danas jurišaju na pozicije, ali još više na pozicijice moći, svi oni računaju na tu jednakost u diletantizmu, na jedinstvo u neznanju, odnosno na jedinstvo protiv znanja i rada, jedinstvo protiv čitanja. Nije neophodno biti stručnjak za neku oblast, pa poređenjem utvrditi da li je neki doktorski rad iz te oblasti plagijat, ako jeste; oni koji znaju da čitaju, oni koji znaju metodologiju čitanja lako utvrde šta je naučni ili umetnički plagijat u bilo kojoj oblasti. Jer za plagijat nije uopšte važan sam čin prepisivanja, a još manje obim prepisanog, nego duh koji to čini a koji je lopovski i lažovski. Taj duh ne poznaje uzvišenu radost stvaralačkog, istraživačkog i otkrivalačkog procesa, već samo nisku radost prevare.

Taj „duh sada slobodno šeta“ javnom scenom, sprda se sa svima i upravlja dronovima i drončićima na kojima se pred našim očima vijore zastave Velike Palanke.


Marjan Čakarević
Preuzeto sa: http://libreto.net/2014/12/марјан-чакаревић-о-плагијатима/

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni