Utisak decenije

Sve što Olja Bećković danas govori gostujući po malobrojnim emisijama gde je to još uvek moguće, veoma je važno i hrabro sa njene strane. Pre svega mislim na činjenicu da je ona jedna od prvih novinarki koje su javno rekle da jeste bilo direktnih poziva, političkih pritisaka i mešanja političara (konkretno Aleksandra Vučića) u uređivačku politiku njene emisije. Ova optužba je još jača jer dolazi od autorke Utiska nedelje, emisije koja je ipak dugi niz godina bila značajna referentna tačka u javnom životu Srbije. Sviđalo nam se to ili ne.
Cela ta priča o direktnim političkim pritiscima na urednike i novinare domaćih medija je čudan fenomen. Naime, kad razgovarate privatno sa ljudima koji rade u medijima, puna su im usta tračeva o tome kako je Tadić naručivao ovo ili ono, ili Vučić tražio da se kazni neki novinar ili skine emisija. Problem je u tome što su ove optužbe uvek ostajale u domenu unutar-esnafskog trača. Do sad niko nije imao hrabrosti da javno kaže istinu i gostovanje novinarke Bećković u emisiji TV Al Džazire je u tom smislu presedan. Mislim da je jako važno što je ta tema konačno otvorena, mada se plašim da smo ozbiljno zakasnili, a tu dobar deo krivice snose ljudi iz medija. Ako je taj pritisak konstanta koja traje toliko dugo, zašto niko do sad nije ništa rekao?
Pored toga što je reč o esnafu čiji su uvaženi članovi godinama tolerisali, ignorisali i zaboravljali šta su mnoge njihove kolege radile tokom devedesetih, i u kome je ostalo malo ljudi koji imaju bilo kakav problem sa nedostatkom medijske (ili bilo kakve druge) slobode, mislim da ovaj problem vuče svoje korene iz jednog drugog procesa koji traje skoro deceniju.
Danas se toga niko i ne seća, ali scenario sa Utiskom nedelje je gotovo identičan onome što se dešavalo sa Peščanikom pre par godina, kad je ova emisija na sličan način uklonjena sa radija B92. I tad je bilo sličnih ucena od strane novog i anonimnog korporativnog menadžmenta, i tad su u prvi plan isticani ”komercijalni razlozi” iza kojih je stajala providna politička manipulacija. Ni tada gotovo niko od kolega novinara nije digao glas i stao u zaštitu Peščanika. A mogli su, i imali su platforme sa kojih je to bilo moguće uraditi. Podsetimo, to se desilo za vakta DS-a, kada ipak nije bilo ni blizu ovoliko mraka i autocenzure u medijima.
Međutim, čini mi se da se niko nije pobunio upravo zato što je agresivna politika relativizacije napravila od tadašnjeg Peščanika jedan od dva ”ekstrema”. Prisetimo se, u divno vreme Tadićeve relativizacije svega što se može relativizovati, jedan ekstrem su bili ratni zločinci, ubice i huligani, a drugi ”ekstrem” – ljudi koji su ih javno raskrinkavali i osuđivali. Ovakva postavka stvari je bila u direktnoj funkciji (kretenske) državne politike zvane ”i Kosovo i Evropa”.
Većina novinara koji su sebe smatrali ”umerenim” (a umerenost je tad značila da budete proevropski nacionalista, bez odnosa prema prošlosti, Miloševiću, zločinima, Srebrenici, gej pravima…), prihvatili su ovu priču i aktivno učestvovali u toj paradi. I Ratko Mladić i Nataša Kandić su podjednaki ekstremi, i kao takvi – neprihvatljivi u moralnom smislu, poručivali su nam DS mastermajndi. A onda ih novinari zovu u svoje emisije, da svako ispriča svoju verziju. I žrtva i ubica, ako je moguće, da se lepo i pošteno predstave ”obe strane”. Sećam se emisije na Prvoj TV u kojoj su zvali vođu navijača koji je bio optužen za pretnje smrću Brankici Stanković, da javno, pred milionskim auditorijumom, brani svoju poziciju. Aman.
Iako se nikad nije spuštala na taj nivo, i uređivačka politika Utiska nedelje je nažalost godinama gajila sličan koncept. Ako dovodimo Teofila Pančića ili Borku Pavićević, moramo da u istoj emisiji imamo Vukadinovića ili Sinišu Kovačevića ili nekoga iz Dveri. Da još jednom pojasnim, nije reč o tome da je problem u sučeljavanju neistomišljenika sa dve strane političkog spektra (to je poželjno), već naprotiv, o praksi da se ljudima koji su podržavali, opravdavali ili činili zločine daje javna platforma da propagiraju svoje stavove. Koliko puta je samo negiran zločin u Srebrenici u domaćim medijima, čak i u vreme kad su postojale pravosnažne presude? 
Na ovaj način su ljudi koji su postavljali pitanja odgovornosti efikasno eliminisani iz javnosti, i terani u underground kao ”ekstremisti”. Oni koji su ostali su prihvatili svaku uravnilovku. Prvo je moralno rehabilitovan SPS, pa četnici i Draža i na kraju bivši radikali… Agresivno nam je servirano da ništa od onoga što su činili u bližoj ili daljoj prošlosti nije važno, da nijedan zločin neće biti kažnjen, da ubice treba hapsiti i ljudska prava poštovati samo zbog pritiska Zapada, nikako zbog nas samih, i to je, zbirno, na kraju dalo rezultate. Tako je većini zaista postalo svejedno šta je neko juče radio, jer su političari na praktičnom primeru pokazivali da krvava prošlost može da se izbriše u tren oka i da samo budale drže do bilo kakvih principa. Na kraju onoj ”pristojnoj i normalnoj” većini koja je glasala za DS nije bio nikakav problem da apsolutnu vlast preda Aleksandru Vučiću. With a thunderous applause.
Služenje ovakvoj politici u kojoj je sve moguće je dezintegrisalo novinarsku profesiju u Srbiji, ali i samu Srbiju, i bivši radikali koji sad rade šta im je volja su samo poslednji ekser u tom sanduku. Nema iznenađenja. Nema više ni priče o ”dva ekstrema”, jer je jedan pobedio. U takvoj Srbiji, do juče nezamislive stvari, poput zabrane Utiska, postaju savršeno razumljive.
Slagali se sa njegovom uređivačkom politikom ili ne, Utisak nedelje je ipak decenijama obezbeđivao javni prostor u kome je mogao da se čuje i autentični pluralizam mišljenja, a to nikako ne bi trebalo potcenjivati, niti ga predati bez borbe. Međutim, bojim se da je Olja Bećković (i svi mi zajedno sa njom) sada na kraju one priče pastora Nimelera. Ćutali smo dok su odvodili jednog po jednog koji je imao hrabrosti i integriteta da nešto kaže ili uradi. Nismo umeli da razdvojimo bitno od nebitnog, i nismo postigli minimum konsenzusa o osnovnim vrednostima koje će nam biti koordinate u životu i profesiji.
Sad kad su došli po nju, kasno je. Praktično su nestali oni koji mogu i žele da dignu glas. Ogromnu većinu više nije briga ni za šta.
Mislim da je važno da razumemo kako smo kao društvo došli do te tačke. I da eventualno nađemo načina da se probudimo i pobunimo. Nekakav glas protiv ove zabrane bi mogao da bude dobar početak. Taj glas ne znači blanko podršku svemu što je Olja Bećković ikad rekla ili uradila. Ali znači da imamo minimum konsenzusa oko prioriteta i sistema vrednosti.

Stevan Filipović
Peščanik.net, 13.10.2014.

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni