Oholost proističe iz napetosti i premorenosti svesti, iz nemogućnosti da se prostodušno živi


Umesto da zbog toga krivimo sebe same, svoju krhku telesnu građu, mi druge okrivljujemo za svoje stanje, za najmanju nelagodnost, čak i za neku migrenu, optužujemo da smo prikovani za bolesničku postelju zato da bi oni mogli po svojoj volji da se kreću i da skakuću. S kolikim li bismo uživanjem gledali kako se naša bolest, ili naša slabost širi i zahvata našu okolinu i, kad bi to bilo mogućno, svekoliko čovečanstvo! Razoračani u svom očekivanju, srdimo se na sve ljude, kako na one iz naše okoline, tako i na sve ostale, želimo da budu istrebljeni, još ugroženiji od nas, i da čas agonije, lepog zajedničkog uništenja, kucne za sve žive ljude. Samo veliki bolovi, nezaboravni bolovi, odvajaju od sveta; drugi bolovi, oni slabi, koji su u moralnom pogledu najgori, potčinjavaju nas njemu, zato što pokreću ono najniže u našoj duši. Ne treba imati poverenja u bolesnike, oni su odlučni, znaju da iskorišćavaju i bruse svoja zlopamćenja. [...]

[...] čim mu zdravlje popusti, čovek od tog trenutka sanjari još samo o raju i paklu, ukratko, bavi se reformisanjem: želi da popravi ono što se ne da popraviti, da izmeni nabolje ili da uništi društvo, koje više nije u stanju da podnosi, zato što više ne može da podnese sebe samog. Čovek koji pati opasan je po društvo, to je neuravnotežena osoba koja je tim opasnija što najčešće mora da prikriva svoju bolest, izvor sopstvene energije. Na ovom svetu čovek ne može da pokaže svu svoju vrednost, niti da odigra neku ulogu bez pomoći kakve bolesti, ne postoji dinamičnost koja nije znak neke fiziološke nevolje ili unutrašnje opustošenosti. Kada ostvarimo unutrašnju ravnotežu, ni za šta se ne zagrevamo, ne vezujemo se čak ni za život, jer jesmo život; ako ta uravnoteženost iščezne, umesto da se izjednačavamo sa stvarima, mislimo samo još na to da napravimo darmar među njima, ili da ih oblikujemo po svojoj volji. Oholost proističe iz napetosti i premorenosti svesti, iz nemogućnosti da se prostodušno živi.


Emil Sioran (Emil Cioran), „Istorija i utopija”
Fotografija: Carlos Freire, Emil Cioran u Parizu, 1989. god.

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni