Lični problem Radmile Hrustanović

U Srbiji je mnogo stvari teško biti i teško je u njoj živeti, ali jedna od težih stvari je biti istoričar. Postoji bar jedna stvar koja inače olakšava tu profesiju, a to je što je predmet kojim se ona bavi definitivan i vi rukujete nečim što je bilo i što je završeno. E, u Srbiji može da se promeni i istorija, dakle, ovde se menjaju činjenice, ne interpretacija istorije. I to je ono što zaista otežava naš posao, posebno ako je neko štreber kao ja. Sa mojim koleginicama treba da idem na jednu konferenciju u Berlin, gde će se govoriti o redefinisanju Drugog svetskog rata. I pošto sam štreber, ja sam završila svoj referat još prošle nedelje. Kad odjednom, moj referat počinje da se menja, odnosno spoljne okolnosti počinju da menjaju moj referat. 20. oktobra sam na televiziji sa iskrenim zaprepašćenjem videla Borisa Tadića kako polaže venac na groblje oslobodilaca Beograda i zapisuje u knjigu utisaka da se Srbija uvek borila i boriće se protiv fašizma. Još više me je zapanjilo kada sam videla i Andriju Mladenovića, portparola DSS-a, u nekoj sličnoj situaciji. Naravno da nemam ništa protiv, naročito posle svega što se dešavalo u Novom Sadu. Ali mene kao istoričara je tu nešto drugo potreslo.
Od 2000. pasionirano pratim šta se dešava sa raznim proslavama vezanim za Drugi svetski rat. Na prvoj godišnjici 20. oktobra 2001. gradonačelnik je bio Milan Protić i on je tada dao zvaničnu izjavu da on taj događaj ne smatra oslobođenjem, već okupacijom i da se taj događaj više neće slaviti, tako da ga on kao gradonačelnik niti gradska uprava nisu obeležili. Sledeće godine gradonačelnica je postala Radmila Hrustanović, koja je to redovno obeležavala. Kada je gradonačelnik postao Nenad Bogdanović, on je na godišnjicu koja je prva padala u njegovom mandatu izjavio da ima i ovakvih i onakvih tumačenja tog praznika. Cveće je od tada polagala njegova zamenica, dakle i dalje Radmila Hrustanović. I nekako je od 5. oktobra do danas ispalo je da je to više-manje privatna stvar Radmile Hrustanović.
Poseban skandal bila je proslava 60-e godišnjice oslobađanja Aušvica, na koju naša država jedina nije poslala nijednog predstavnika. Neko je dobio kijavicu, nekom se pokvario avion. Na 60-u godišnjicu proslave 9. maja sa centralnom paradom u Moskvi, došao je čak i Džordž Buš i posle 60-ogodišnjih rasprava na čuvenu temu ko je dobio Drugi svetski rat – Amerikanci ili Rusi, na neki način je to bilo priznanje Crvenoj armiji i svim ruskim žrtvama koje su pale u Drugom svetskom ratu. Naša država je tada poslala neku nižerazrednu delegaciju, Boris Tadić je otišao na spomenik Neznanom junaku, koji je spomenik Prvom svetskom ratu, a Vojislav Koštunica je učinio još veću manipulaciju istorijom. On je otišao na spomenik avijatičarima kraljevske vojske kod hotela Jugoslavija, koji su pali u bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. Dakle, Vojislav Koštunica je slavio 1941. u trenutku kada je ceo svet slavio 1945. i slavio je poraz umesto pobede koju je slavio čitav svet. Slavio je poraz kraljeve vojske, koja je tim porazom ispala iz rata, osim četnika, koji su kasnije nazvani kraljevom vojskom u otadžbini. Napravljena je čitava manipulacija da se ne bi proslavilo ono što je slavio ceo svet.
Kako se odjednom desilo da na 63-u godišnjicu oslobođenja Beograda vence postavljaju predsednik republike, pa Andrija Mladenović, visoki predstavnik DSS-a. Dan kasnije, u nedelju 21. oktobra, izlazi broj Politike posvećen antifašizmu, koji unutra ima razne tekstove, za i protiv, što je u redu. Ono što je zanimljivo je da je taj broj Politike osvanuo, sada, 2007, sa ogromnom fotografijom preko polovine prve strane na kojoj vidimo partizane i Ruse zajedno sa oduševljenim narodom i gomilama cveća. To je slika koju sasvim sigurno nismo videli sedam godina, a mislim da se to ni pod Miloševićem nije baš preterano isticalo. Odakle ta nagla motivacija. Pažljivije gledanje Dnevnika i čitanje teksta Svetlane Vasović-Mekine na naslovnoj strani Politike otkriva nam suštinu. Uz Borisa Tadića bio je ruski ambasador i Svetlana Vasović-Mekina nam u tom tekstu kaže da se priča po Beogradu da je Putin izgrdio Koštunicu što su u Beogradu ukinute sve ulice sovjetskim maršalima i generalima, koji su učestvovali u oslobađanju Beograda i Srbije. Prema tome, vrlo se lako može zaključiti da je naša pametna vlast razmišljajući kako sve da odbrani Kosovo, došla na ideju da odjednom, na 63-u godišnjicu oslobađanja Beograda, iskoristi te partizane tako što će oni ponovo postati oslobodioci, iako su jedno vreme bili okupatori. I da su oni sasvim zgodna kopča sa Rusima, koji treba da nam odbrane Kosovo. Istorija je po ko zna koji put ovde zloupotrebljena i to je, naravno, uvek ozbiljno. Ali kada se to radi s temom antifašizma, to je naročito ozbiljno i opasno.
Moj referat, koji sam neoprezno i naivno završila pre nego što se istorija ponovo promenila, odnosi se na analizu udžbenika istorije koji su namenjeni VIII razredu, dakle deci od 13-14 godina. Ja se tom analizom udžbenika bavim još od 1993, kada je ovde prvi put drastično promenjena istorija. I svaki put, pa i u razgovoru s vama, kada dođemo do tih udžbenika, ja kažem – više time neću da se bavim, jer samo ja govorim o tim udžbenicima, pa će, kao sa Radmilom Hrustanović, ispasti da je to moj lični problem i da ja imam neku fantaziju i jedina se nerviram zbog toga. Ako to nikom drugom nije skandalozno, onda je to stvarno moj problem i ja se izvinjavam i povlačim. Međutim, zbog potreba ovog skupa prisilila sam se da ponovo pročitam udžbenike i dozvolila sebi da posle 15 godina bavljenja tom temom opet budem zatečena i zapanjena, jer stvari su opet otišle nekoliko koraka dalje.
Prva promena udžbenika posle 5. oktobra desila se školske 2002/03. školske godine. Tada je izašao udžbenik za završni razred srednjih škola, koji je u potpunosti promenio tok Drugog svetskog rata na našem tlu. Četnici su ispali good guys, a partizani bad guys. Na taj udžbenik smo reagovali Miloš Vasić u Vremenu i ja. Naše ključne primedbe su se odnosile na činjenicu da se u tom udžbeniku ni na jednom mestu ne daje nijedan primer četničke kolaboracije, pa ispada da te kolaboracije nikada nije ni bilo. Takođe se ne pominju ni četnički zločini nad civilima u Srbiji i nad nesrpskim civilima u Bosni i Hrvatskoj. Ista grupa autora sada izlazi sa novim udžbenikom, koji kao da piše na osnovu naših kritika. Oni sada navode primere kolaboracije i zločina, ali samo zato da bi nam objasnili da je sve to u redu. To je tačka u kojoj meni staje mozak. Dakle, suprotno onome što smo videli sada prilikom proslave oslobađanja Beograda, partizani su u današnjim udžbenicima istorije jedan minoran pokret. Slika Josipa Broza Tita nalazi se na osmoj strani od početka lekcija posvećenih Drugom svetskom ratu na našem tlu. Pre njega su slike svih ostali, prvo Draže Mihajlovića, pa Stepinca i Pavelića i tako dalje. Novi udžbenik sada priznaje kolaboraciju, ali je u potpunosti opravdava. Opravdan je Nedić jer je on, to je pisalo već u prethodnom udžbeniku, spasavao, kaže, biološku supstancu srpskog naroda, a sada je opravdana i četnička kolaboracija, jer su motivi te kolaboracije takođe bili spasavanje naroda. Prosto moram taj deo da pročitam iz udžbenika, jer se bojim da mi niko neće verovati. Evo, ovako piše: Italijanska okupacija bila je najbolje ratno rešenje za očuvanje golog života Srba, naročito na prostoru Like, severne Dalmacije i Hercegovine, a italijanski vojnici najmanje zlo od svih zala sa kojima su imali da se nose. Onda dolazi do toga da je Draža Mihajlović sa njima sarađivao i kaže se – zato je on svesno zagovarao kolaboraciju sa njima, kao jedan jedini preostali put za spasavanje naroda, koji je u NDH već bio iskrvavljen i slomljen.
S druge strane, navodi se da su se partizani, za razliku od četnika koji su se jedva jednom ili dvaput susreli sa okupatorma, 40 puta našli sa njima, i to uglavnom, pa boldovanim slovima – u Zagrebu i Sarajevu, što je već poruka samo po sebi. Dalje piše da su oni na te pregovore s Nemcima odlazili, citiram – sa urednim ustaškim propusnicama i u nemačkoj pratnji. Partizani su kolaborirali s Nemcima ne da bi čuvali narod kao što su to činili četnici, već da bi porazili četnike, tako piše, i da bi zajedno sa Nemcima, kada se Englezi u nekom fantazmagoričnom svetu Draže Mihajlovića iskrcaju na Balkan, zajedno s Nemcima borili protiv Engleza, jer po toj teoriji Englezi podržavaju četnike i posle rata bi ih doveli na vlast. Prema tome, pokazuje se da partizani s Nemcima zajednički ratuju protiv četnika i da su u stvari četnici tu neki tobože i vojni faktor, iako mi znamo da je njihova javno proklamovana strategija bila da se ne ratuje. Autori udžbenika odgovorili su i na naše kritike da se ne pominju četnički zločini, pa su sada napisali rečenicu, citiram – Jedna od najprimenjivijih mera zastrašivanja kod četnika bilo je batinjanje, a na drugoj strani postojao je kod naroda strah od partizana, čiji su preki sudovi ne trepnuvši osuđivali ljude na smrt i svakodnevno vršili egzekucije. I u jednom i u drugom tekstu se kaže – partizani su za sobom ostavljali čitava pasja groblja.
Već druga ili treća generacija đaka uči po ovim udžbenicima, u kojima se dolazak partizana u Srbiju i njihov ulazak u Beograd – ne znam kojim neutralnim terminima da nazovem te događaje – zove ofanziva na Srbiju. To se poklapa sa onim što je Milan St. Protić rekao o tome kada je bio gradonačelnik. I zaključna rečenica kaže – U Drugom svetskom ratu srpsko građanstvo bilo je uništeno, nacionalni pokret razbijen, a inteligencija doživela slom. To je poslednja rečenica, dakle, preostaje nam da zaključimo da se Srbija našla na strani poraženih. Autori udžbenika smatraju da je to u redu, jer smatraju i da je četnička ideologija u redu. Oni prihvataju da se Srbija prosto našla na poraženoj strani, da je bila okupirana od strane partizana i na taj način se sticajem okolnosti našla na pobedničkoj strani, ali da je ona suštinski tada doživela slom. Ti udžbenici napisani su u antikomunističkom zaletu posle 2000, kada je u okviru antikomunizma bilo potrebno srušiti i antifašizam. Tu pojavu je Todor Kuljić nazvao anti-antifašizmom.
Sada smo vratili antifašizam, ali ne zbog njegovih vrednosti i ne zato što je to sistem vrednosti koji deli današnji moderni svet i ne zato što je to stub odbrane pojedinca od kolektivnih ideologija koje su pretile slobodi, pa i životu pojedinaca – već zbog udvaranja velikoj sili. Dakle, naš motiv je opet nešto potpuno neverovatno. Mi stvarno ostavljamo utisak jednog tragikomičnog društva, koje nema sistem vrednosti i čija elita iskreno misli i tako se ponaša, da njen posao nije stvaranje tog sistema vrednosti, njegovog učvršćivanja i vaspitavanja jednog dosta razularenog naroda, čiji su svi sistemi vrednosti srušeni pre dvadesetak godina. I da posao te elite nije da kroz neko kritičko sučeljavanje s tom prošlošću sazreva to društvo, već da ona u skladu sa dnevnim potrebama staje čas na stranu fašizma, čas na stranu antifašizma, kao da to nema nikakvih posledica. I onda se zapitate šta se ono beše dešavalo u Novom Sadu pre par nedelja i otkud taj Nacionalni stroj i da li je to, što bi rekli ovi iz DSS-a, opasno ili je opasan samo Nenad Čanak koji govori protiv njih? Ono što mene čudi je neka vrsta drskosti sa kojom se svi čude pojavi Nacionalnog stroja.
Nacionalni stroj je savršeno ispravno procenio u kakvoj zemlji živi i oni su shvatili da mogu da šamaraju ljude na Filozofskom fakultetu i da bacaju kamenice iz dvorišta restorana Vojske Jugoslavije. Ja mislim da su oni napravili dobre procene, i kada sada o tome razmišljam ne mogu da ne navedem antologijski tekst Teofila Pančića, koji se zove Zvekijeva doktrina. Tu Teofil Pančić objašnjava ko je sve ideološki i politički i idejno i medijski pripremio ubistvo Zorana Đinđića. Dakle, na svim nivoima se govorilo da jedna takva stvar može biti sasvim opravdana, a kada je Zveki pucao svi su se zaprepastili. Zveki zapuca, Nacionalni stroj podeli šamare i onda se svi čude i to nazovu marginalnim ponašanjem. A sve to je u stvari rezultat jednog vrlo širokog, što bi ovi moderni rekli, diskursa, pre svega elite koja je dužna da formira sisteme vrednosti. I eto, ovogodišnja proslava 20. oktobra je još jedan primer toga kako se misli da se može poigrati tokom istorijskih događaja. Sada đacima šaljete poruku – ne, ne, ne, čekaj, partizani su okej, oni su bili s Rusima, to je sada dobitna kombinacija. Šta će da misli onaj nesrećnik u VIII razredu osnovne škole koji uči nešto potpuno suprotno i koji nastavlja da raste u jednom idejnom haosu, u jednom društvu koje je potpuno idejno obezglavljeno i izbezumljeno u poslednjih 20 godina. Na sve to mu se još igraš pitanjima kao što su fašizam i antifašizam, u društvu koje ima problem sa ratnim zločinima i nasleđem 90-ih.

Dubravka Stojanović
Iz emisije Peščanik, 26. 10. 2007.

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Otići tiho, gotovo nečujno, pomalo kriomice, bez pompe, počasti, titula...