Dimitrije Tucović o štampi, o osvajanju Albanije i o ratnim zločinima u Balkanskim ratovima

Beogradsko novinarstvo je i vrlo nevaljalo i vrlo reakcionarno. Ono služi vladi, utire put za uvođenje reakcije, priprema duhove da lakše prime gušenje slobode. Neka čitaoci obrate pažnju na tu sramnu ulogu beogradskog novinarstva.
Naša štampa, u pogubnoj utakmici da pomogne jednu rđavo upućenu i rđavo izvođenu politiku, mesecima i godinama rasprostirala je o arbanskom narodu tendenciozna mišljenja.
Štampa je propovedala na sva usta osvetu prema Arnautima. I to je imalo dejstva. U nekoliko prilika vojnici su postupali prema jadnom arnautskom stanovništvu po raspoloženju, koje je kod njih izazvalo pisanje beogradskih listova.
Dopisnici beogradskih listova smatraju za nacionalnu dužnost prikrivanje zločina naših vlasti i vojske i obmanjivanje naroda u Srbiji.
*
Mi smo bili protivu ratničkog nastupanja na Arbanase iz dva razloga: prvo, to je zavojevački ratni pohod protivu kojega se mora buniti svaka zdrava svest; drugo, napad na Arnaute stvara nam jednu nesreću, kopa jaz između dva naroda, koji su čak u izvesnim krajevima i izmešani vrlo jako, izaziva neprijateljstvo koje će nas vrlo skupo koštati.
Srbija nije ušla u Arbaniju kao brat nego kao osvajač... Sa politikom koja nije računala sa ljudima, sa plemenima, sa narodom i prirodnom težnjom da i Arbanija steče svoju samostalnost, Srbija je izgubila dodir sa predstavnicima arbanaskog naroda i njega odgurnula ga u očajnu mržnju prema svemu srpskom.
Žrtvovane su stotine i hiljade naših vojnika koji su rasuli svoje kosti po nepristupačnim vrletima Arbanije... Kretenizam svojih upravljača srpski narod je platio krvlju i životima svojih najboljih sinova.
Srbija je htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja.
Potrebno je bar sada pogledati istini u oči i, nasuprot predrasudama, priznati da je borba koju danas arbanasko pleme vodi prirodna, neizbežna istorijska borba za jedan drukčiji politički život nego što ga je imao pod Turskom i drukčiji nego što mu ga nameću njegovi svirepi susedi, Srbija, Grčka i Crna Gora.
Zavojevački pohod Srbije na Arbaniju je najgrublje odstupanje od načela zajednice balkanskih naroda. U njemu su do kostiju razgolićene netolerancija prema drugim narodima, zavojevačke težnje i gotovost buržoazije da ih sprovodi najbrutalnijim zločinstvima, kakva su do sada izvršavana samo u prekomorskim kolonijama.
Zavojevačkom politikom srpske vlade prema arbanskom narodu stvoreni su takvi odnosi, da se u skoroj budućnosti mir i redovno stanje teško mogu očekivati. Zavojevačko držanje Srbije prema arbanskom narodu pokazalo je kako se politikom unosi mržnja među narode.
*
Srpska vojska je istrebljivala Arnaute po Staroj Srbiji i Arbaniji, a bugarska Turke po Trakiji i Grčka Turke i Arnaute na Devolu, sa zločinačkim uverenjem da time vrše jedno "nacionalno" delo, da skidajući taj nevini svet s lica zemlje, skidaju s vrata neprijatelja sa kojim će u budućnosti biti teško izaći na kraj.
Ali ono što balkanskim ratovima udara pečat najvarvarskijih i najkrvožednijih ratova mračnoga srednjega veka, to nisu potoci krvi s jedne i druge strane popadalih lesa naoružanih ljudi, koji su u rat krenuli, ne, već su to reke krvi poubijanoga neboračkoga stanovništva, nevine dece, žena i mirnih ljudi, radnoga sveta Stare Srbije, Arbanije, Makedonije i Trakije, čija je jedina krivica što se drukčije bogu moli, što drugim jezikom govori, drugo ime nosi i što je na svom vekovnom ognjištu naivno sačekao četiri divlje najezde.
Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša.
Crnogorska varvarstva u Krasnićima mogu dostojno stati pored varvarstva srpske vojske u Ljumi: isti metodi, ista bezobzirnost, ista krvožednost.
Čim se osetilo nemirnije kretanje među Arnautima prema srpskoj granici, pogranični komandanti pristupili su klanju. Nad arnautskim žiteljstvom Peći, Đakovice i Prizrena lebdela je avet smrti dan i noć. Ko bi živ zamrkao, nije bio siguran da će živ osvanuti. Jer su ih baš po noći, vreme koje je uvek birano za izvršenje najgorih ljudskih zločina, kupili iz postelja i apsana i odvodili na gubilište.
Osvetničko paljenje sela i masakriranje arbanaskoga stanovništa nije nikakva naknada za uzaludne gubitke.
Kada sam saznao za ove poslednje podvige srpske vojne i građanske vlasti u novim krajevima, pomislio sam: Zar je zločinačka komitska psihologija ovladala celom vlasničkom hijerarhijom; od prvoga ministra do poslednjega žandarma, a ti, Srbijo, kuda ćeš sa njima i gde ćeš se zaustaviti?
Oni drže da opet treba da gazimo preko Arbanije i da tamo izginemo. Oni se spremaju da ratujemo sa Bugarskom, koja se sprema na osvetu Bregalnice, umesto da su s tom zemljom vodili pomirljivu i bratsku politiku, pošto smo mi dva bratska naroda.
Đakovica je čisto arnautska varoš. I okolina Đakovice je ne samo pretežno, već skoro isključivo arnautska. U celom ovom kraju Srbija je zatekla mesto Srba srpske srednjevekovne spomenike, hladne zidine, koje imaju vrednosti za arheologa i umetnika... I upravo osnovni uzrok svih nezgoda od kojih danas patimo i od kojih ćemo ubuduće mnogo patiti leži u tome, što smo ušli u tuđu zemlju.
Mi smo izvršili pokušaj ubistva s predumišljanjem nad čitavom jednog nacijom. Na tom zločinačkom delu uhvaćeni smo i sprečeni. Sad imamo da ispaštamo kaznu. Ona je strašna: to je nepoverenje, pa čak i mržnja čitavog jednog naroda.


Dimitrije Tucović

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića