Vojvodina



I

Veruju vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu – mater moju i zapljuvanu i svetu, 
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu, 
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu
a slepački joj se molim dok mi na usni rđa i rže i miriše
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile, 
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova, 
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile, 
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva toržestvena i roždestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla. 
Jao ravnico, zloslutnico! Zlatna sačmo u sisi! 
Jao svevišnja moja iz birtija i crkava! 
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i plaćena, i detinjasta i lukava, 
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.


II

Volim je od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice, 
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša, 
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice, 
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša, 
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali, 
gde su starice tepale i pragove branile golim šakama, 
pa su je branili i ždrali rukama, pa su crkavali i živeli, 
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali. 
Tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku, 
belju od jaganjaca, crnju od paljevina. 
Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku, 
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina, 
pa niko u brkovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba, 
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara, 
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav. 
Volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica, 
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama, 
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.


III

Muču steoni vinogradi. Peni se jesen u kacama. 
Rđaju po bespućima vetrovi sa kutnjacima masnim od slanine. 
Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu. 
A krstovi najveće drveće. A grobovi najveće planine. 
Na usni tamjan i nafora. Nozdrva od bosiljka bela. 
Zubi utrnuli od bećaraca i truli od opela. 
Jao ravnico! Jao krtico! Jao bezglava tico! 
Jao sve moje nesito i ponosito i napito! 
Moja žetvo i žito. Moja kletvo i tugo. 
I jao Vojvodino – gladna godino, i Vojvodino – dugo! 
Širok Dunav. Široke pustare. Široko garavo oko. 
Od svetog Čarnojevića, do svetog skeledžije na Tisi, 
oče nas u opancima, u katancima i lancima, 
oče naš iže jesi i iže nisi.


IV

I volim je prosjačku, pred crkvama, nedeljama, u ritama, 
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima, 
i Vojvodinu vašarsku i harmonikašku; čas raspusnu, čas pitomu
i birtijašku što osvanjiva štucajući pod stolovima, 
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku sa tuđim barjacima pred četama 
K. u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana, 
i Vojvodinu solunsku i krfsku pod bajonetima, 
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama. 
Pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu, 
obešenu o bandere, probušenu po čelima, 
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu, 
i partizansku kad je oktobra donela proleće selima. 
Volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako. 
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog! 
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.


V

Lete nad Fruškom gorom, nad tornjevima, nad đermovima
nakolmovani paorski anđeli bez krila i oreola. 
Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i šašavi, 
sa ufitiljenim brkovima, u gaćama od šest pola. 
Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica. 
Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva. 
Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa, 
Panonija što prašta i što se iz groba seća, 
sva od praporaca i dukata, sva mnogo srneća i kereća. 
Jao ravnico! Jao česnico! Jao vodo i travo! 
Jao sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo! 
Jao žuto od snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveća! 
I jao šareno od vina, od violina, od sukanja i cveća! 
Ja tebe nožem i hlebom. Ti mene solju i satarom. 
Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom. 
Jednu zob zobali, jednako groba dobili, 
jednako se oplodili i rodili i prodali. 
Četir konja debela u pesmu si uprezala! 
Četir strane sveta u pupak si nam uvezala! 
Ej, Vojvodino, od plača, od đubreta i od kolača, 
a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče! 
I svi mi na sramotu liče! I svi mi na boga liče!


VI

Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga, 
nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču, 
ti što se moliš bogu i ti što pljuješ na boga, 
ti što si dugovala i naplatila račun, 
nazdravlje! Diži čaše! Razbij astale šakom! 
Zapevaj preko njiva neka zabride kosti! 
Volim te što si prosta, sirova, divlja tako, 
i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti, 
ti, od ponosa i stida, od đinđuva i vaški, 
ti, ljuljaško i rako – žut zubat smeh ne skrivaj, 
pevaj pijano racki, madžarski, totski, vlaški, 
makedonski i lički preko dalekih njiva! 
I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja, 
sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća! 
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja. 
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!


Miroslav Antić,  „Vojvodina”

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića