Gomila ljudi


Drhteći minuti blistaju po vrhovima grana
Crni paun noći napet od gordosti razvio je svoju lepezu
Zvezde se kreću i gledaju
Vreme kako goni svoja stada
Ali se traže oni koji ih čuvaju
Odakle li se čuje taj zvek praporaca
Sve prolazi ispred prozora
Senke živih tu su stale 
Kad se veče spustilo po lišću 
Kao pritiskač za hartiju 
A one druge idu neprestance 
Po sve dubljoj tišini 
Ni traga od svetlosti 
Čovek je zalutao 
Prečica 
Ne vodi nigde 
Tu je samo crna provalija 
Iza ograde jedna se glava smeje 
Dok se u prašini gubi svaki šum 
Oblak 
Svetlo-tamni 
Prestaje da diše 
Sve ptice su mrtve 
Sunce se ugasilo 
A krv teče
U vodu u koju su se njegove oči utopile


Pierre Reverdy, „Gomila ljudi”
Fotografija: Mariano Belmar

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni