Dezertera N. pismo sinu

Filipu Davidu 

Mi smo, izbojče nebeski, plemko Savina,
(kako te zovu poete i crnorisci)
obični potukači i pljačkaši.
Ratove vlage vrvni izmilnici.
Stvorenjem dakle pretežito ološ.

Jutros su naši pohodnici krenuli na zapad.
Ispraćali smo ih žućkasto-kosogledno,
kao avarski đaci.
I samo su psi (jer zbog nečega mrze metal)
lajali na kolonu naših topova.

Učili su te da pobožno izgovaraš »zemlja naša«
(s obaveznom inverzijom).
I drugi su narodi patrioti, nema zbora,
al’ mi smo u tome prave svinje.
Nacion, nacion, grokćemo u horu.
Vele da smo mi Ratove glavudže šlem,
nezaustavljivi navalnici...
Mi samo duvamo minama pod repove,
od gradova – pravimo pećine.
Naše pobede – teraju na povraćanje.
Ratovog dupeta slika to smo mi.

Naš Vođa, Ratove trube pljuvačka,
i pokoritelj susednih narodića,
naš Vođa, s gušter pogledom i čivit-usnama,
obični je mrcoljub. Bagrinog srebra zvrk,
ološeve česme napoj, a intelektualcima
(imamo i takvih) jogurt napitak.

A izvečeri korzoom prestonice,
nogostup u pup, landaravih pokreta,
šetkaju oduzimači života,
ništarije s božanskim ovlastima.
Okot rubnih svojstava obodne zemlje naseljava.
Tako je izgleda pisano,
izbojče nebesni, plemko Savina.


Miodrag Stanisavljević, „Dezertera N. pismo sinu”

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole