Belzebubova zemlja

Republika Srpska u čistom stanju, 100% koncentrovana: pusta, divlja, uludo prolivenom ljudskom krvlju natopljena zemljuština, za koju evo iznova, po n-ti put čujem da bi trebalo da je čuvam kao neku posebnu dragocenost, kao božanstveno znamenje mog srpskog identiteta. Neljudsko Nemesto, perverzna tvorevina bez istorijskog, geografskog, demografskog ili bilo kojeg drugog suvislog utemeljenja, jedna morbidna izmišljotina, ovaploćenje mašte Udruženih Idiota, zaumni Neverland kojeg se ne možeš ne stideti, koji ti ne može ne biti mučan, čije ti postojanje ne može biti drugo doli bol i sramota ako si relativno normalno ljudsko čeljade, ako veruješ u Deset Zapovesti bez obzira na to da li ih je sročio Bog ili čovek, ako si nekada u životu, bar jednom, pročitao neku knjigu, slušao neku muziku, popio neko vino, voleo neku ženu, ako nisi tek na zadnje šape osovljeni kurjak koji oštri očnjake i zavija na mesec s drugim vucima.
Reci mi šta ti je dragoceno, i reći ću ti ko si. Moj prvi neposredni susret s velikom dragocenošću vaskolikog srpskog naroda, njegovog mudrog i demokratskog rukovodstva i dične mu intelektualne elite zvanom Republika Srpska, s tom tekovinom Prosvetiteljstva uz koju smo ponosno umarširali u XXI vek, zbio se na graničnom prelazu Karakaj kod Zvornika. Godina je bila valjda 1996, ili početak 1997, rat je još bio posve sveža stvar, a neki se čudan svet iz Beograda, Novog Sada, Podgorice i Prištine bio potrpao u autobus i krenuo u Sarajevo (“koje Sarajevo? Naše ili njihovo?”) u sklopu leteće-učionice-radionice (LUR). Sve je do granice ličilo na nekakvu veselu postapokaliptičnu ekskurziju, a onda smo prešli Drinu i ušli u Zonu sumraka. Brkati nadrndani degenerik koji je izigravao pograničnog policajca gnusne Karadžićeve državolike kraste, kriminalno-patološki tip koji je samo na takvome mestu mogao biti Zakon, dočim se u pristojnim društvima zakoni pišu zarad takvih, nije nas hteo pripustiti na Sveto Republičkosrpsko Tle, s gađenjem kakvo Zdrav ispoljava prema Gubavcu prosiktao je da ne možemo dalje, bar ne u punom sastavu, jerbo dvojica ili trojica naših saputnika, slikara, kosovskih Albanaca, nisu posedovala nekakve potvrde o plaćenom nametu na nesrpskost. Shvatite ovo doslovno: tih si godina kao građanin Srbije normalno prelazio Drinu samo ako si Srbin ili možeš kao takav da se provučeš; u slučaju evidentne “nesrpskosti” tvog imena, porekla, jezika ili čega već, morao si u nekakvom predstavništvu RS u Beogradu – a to je predstavništvo bilo mafijaško leglo par ekselans, ali to je posebna priča – da uplatiš nekakav, hm… depozit, porez, namet, kaznu… ne znam ni ja šta bi to imalo biti, ali rekao bih da bi se ponajpre moglo definisati kao odšteta: ako hoćeš da gaziš sveto srpsko tle poganim nesrpskim nožurdama, ima da platiš za tu nezasluženu privilegiju! Tja, recimo da je to bio zanimljiv susret nacizma i “ekologije”, farsična balkanska “postmoderna”.
Vratili smo se u Srbiju, zaseli u neku pograničnu mehanu, a naše drčne putovoditeljke Borka P. i Lana Đ. otišle su preko, do Zvornika, do nekog važnog bugarskog unproforca, i tek smo na njegovu oštru intervenciju nekako ipak nastavili put, ispraćeni neskrivenom mržnjom Degenerika i ekipe. A onda smo prošli kroz sablasni Zvornik, već četvrtu zimu ispražnjen od svog predratnog dvotrećinskog (toliko o “svetoj srpskoj…” etc.) muslimanskog stanovništva, pa kroz jedno spaljeno selo, drugo, treće, osmo… i tako je to išlo skoro do Šehera: red visoke i guste bosanske šume, red garežnih leševa kuća, bez vrata i krovova. Svugde oko nas Republika Srpska u čistom stanju, 100% koncentrovana: pusta, divlja, uludo prolivenom ljudskom krvlju natopljena zemljuština, za koju evo iznova, po n-ti put čujem da bi trebalo da je čuvam kao neku posebnu dragocenost, kao božanstveno znamenje mog srpskog identiteta. Neljudsko Nemesto, perverzna tvorevina bez istorijskog, geografskog, demografskog ili bilo kojeg drugog suvislog utemeljenja, jedna morbidna izmišljotina, ovaploćenje mašte Udruženih Idiota, zaumni Neverland kojeg se ne možeš ne stideti, koji ti ne može ne biti mučan, čije ti postojanje ne može biti drugo doli bol i sramota ako si relativno normalno ljudsko čeljade, ako veruješ u Deset Zapovesti bez obzira na to da li ih je sročio Bog ili čovek, ako si nekada u životu, bar jednom, pročitao neku knjigu, slušao neku muziku, popio neko vino, voleo neku ženu, ako nisi tek na zadnje šape osovljeni kurjak koji oštri očnjake i zavija na mesec s drugim vucima.
A onda smo došli na Vraca, na periferiji Sarajeva, pa smo izašli iz beogradskog autobusa, propešačili nekih stotinak šumovitih metara nečega što je valjda ta famozna, obogotvorena Granica Entiteta, ušli u sarajevski autobus i spustili se pravo u Grad Naše Sramote, tada još sasvim momački razvaljen, izranjavan, izubijan, zavazda omezaren sve u šesnaest. A tamo su nas naši domaćini, vidno uznemireni, upitali šta nas je toliko zadržalo. E, kume, ono nas je zadržalo, ono isto što je tebe četiri godine zadržavalo u podrumu, a sve tvoje trajno zadržalo što u Frankfurtu ili Vankuveru što na štakama ili na groblju, ono nam se bilo obznanilo u svom dražesno satanističkom obličju, a drugog doli takvog i nema, mada se kasnije doduše malko išlifovalo, trudeći se da nekako u sebi i iz sebe iskopa i neku Bolju Stranu, ali nije mu išlo baš slavno i baš ubedljivo, niti će ikada ići, jer to, kumašine, nema “bolju stranu”: to je nastalo putem zla i zarad zla, i u večnom održavanju plamena zla i mržnje iscrpljuje se njegov smisao, i tu pomoći nema. Naravno da tamo, u tome, ima i dobrih i časnih ljudi, ali šta to vredi i šta to menja, kad je ono takvo? Ljudi su tome ionako samo na smetnji. Ono je, zapravo, Čista Ideja koja se, avaj, nekako na kvarno probila do Stvarnosti.
Ideja o ustanovljavanju Takvog Nečega kvintesencija je naročito uvrnutog i sadističkog zla, dok “terenska realizacija” toga spada među sramnije stvari koje su ljudi ikada učinili otkad se Istorija zapisuje u knjige i hronike; a oni ljudi koji se zovu Srbi zasigurno nikada ni pre ni docnije nisu počinili, niti će ikada počiniti, nešto tako užasno, tako nepopravljivo, odvratno, a ponad svega nepotrebno i bezvezno kao što je krvavi, ubilački, pljačkaški i proterivački nastanak Onoga što su prozvali Republika Srpska, a čemu pravo ime može prosiktati samo Belzebub, makar kroz usta Opsednutog.
Odrasle su već u međuvremenu neke generacije efikasno propranog mozga, one koje su već uverene da je ono što se zove Republikom Srpskom tu oduvek i zauvek, gotovo kao nekakva “prirodna pojava”, neka Viša Datost protiv koje se buniti isto je tako blesavo kao rogoboriti na kišu, na maglu, na brdo. Sve što mogu jeste da svedočim: dvadeset i sedam godina živeo sam bez onoga što će se jednom prozvati Republika Srpska, u blaženom neznanju i neverici da je uopšte moguće da takvo nešto nastane negde u Evropi nakon 1945. (pa još i da se “legalizuje”!), i ništa mi nije falilo u tih dvadeset i sedam godina bez nje, kao što nije falilo ni bilo kome drugom, osim valjda serklu opako bolesnih duša koje su je izmislile, koje su je rodile kao nekakvu “Rozmarinu bebu”, prekomandovale je iz pakla među žive ljude. A kad su je rodili, uvalili su je svima-nama-koji-smo-Srbi da je ljuljamo, dojimo i tetošimo, pa još mrgodno i strogo proveravaju volimo li je dovoljno, dajemo li joj prvoklasnu papicu, pokrivamo li je da ne nazebe.
U stvarnosti, ona nije nikakva slatka beba, nego glomazna crkotina razjapljena nasred puta kojim bi rado prolazio normalan i čestit svet, srpski i svaki drugi, ali mu je zazorno, i postidno, i mučno, ona je na koncu tek sramotni iscedak i posmrtni ostatak jedne kanibalske orgije ubijanja nedužnih koja nije dostojna čak ni da se nazove ratom. Biti za ili protiv njenog postojanja na Zemlji nije pitanje manjka ili viška “srpskosti”, nego ljudskosti, toga jesi li ili nisi ona i onaj koji je bar ponekad u svome postojanju nešto više od beslovesne funte razgalamljenog mesa, nekadrog da dušom, telom i pameću dobaci dalje od dva-tri Najniža Poriva.
Oni koji su je stvarali, i koji je sada histerično brane (od, nažalost, uglavnom umišljenih opasnosti po njen opstanak) kao nekakvu pagansko-satanističku “svetinju” tačno su onoliko potomci Dositeja, Tesle ili Kiša koliko su i razni gerinzi, rozenberzi i himleri potomci Getea, Betovena i Šopenhauera. Ona je tvorevina po njihovoj meri, a oni bi sada da svoju meru proglase za srpsku meru, jedinu moguću, jedinu ispravnu. Ali, nije srpsko sve što se srpskim zove, kao što nije ni republika sve što se kiti tom časnom plebejskom titulom, jer u srži Republike, tog visokog i plemenitog izuma najrafiniranije demokratske i civilizovane ljudskosti, leži upravo sloboda, i upravo bratstvo, i upravo jednakost, sve ono što ta bigotna Tvorevina dosledno negira samim svojim kriminalnim nastankom i svojim kukavnim trajanjem, sve ono po čemu se Tvorevina bebeći radosno posrala još u proleće 1992, i otada to čini danonoćno, i činiće sve dok joj se bude moglo. A može joj se, ta ide joj baš sjajno, kao kakvom “kontroverznom biznismenu” među zemljama, onom kojeg ne smeš pitati samo za prvi milion žrtava, a sve ostalo je transparentno i na izvol’te. Što će reći da je sve ovo tek lajanje u vetar, jer Ona je, dakle, verovatno već pobedila, ja sam već izgubio, i preostaje mi samo da ispisujem ove redove, ko zna kome i zašto. Pa neka je, neka raste i cveta, ali bez mene: nisam krpa, nisam magarac, nisam makar i hinjeno ushićeni participant širokog fronta filistarskog konsenzusa; vidim što vidim, znam šta znam, i ne pristajem. Bubreg je i dalje bubreg, dočim je mudo tek mudo, toliko još razlučiti umem; i ništa od muda nikada neće napraviti bubreg, pa taman da je još toliko, i da mu još deset premijera, dvadeset predsednika i trista akademika drže laude i zdravice.


Teofil Pančić
Peščanik.net, 03.11.2007.

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole