Zmije u odelima: uspeh psihopata u svetu biznisa

Navikli smo da psihopate izjednačavamo sa ubicama i nemilosrdnim kriminalcima. Time je jasno da je propao pokušaj da se stigmatizacija termina izbegne tako što se neće uključiti u dijagnostičku klasifikaciju (DSM-IV i ICD-10) kao jedan od poremećaja ličnosti. Iako istraživanja zasigurno potvrđuju vezu psihopatije i kriminala, važno je napomenuti da je sam koncept psihopatije počeo da prelazi iz domena kriminologije i kliničke psihologije u oblast organizacione psihologije i psihologije rada. Razlog je taj što se pokazalo da određene karakteristike psihopata mogu biti dobre predispozicije za uspeh u različitim oblastima koje karakteriše fizički i socijalni rizik- od biznisa i prava, preko politike i vojske do ekstremnih sportova. “Trendu” je definitivno doprinelo izdavanje knjige “Snakes in Suits: When Psychopaths go to Work”, 2003. godine. Prema procenama, psihopate čine 1% populacije, 25% populacije u zatvorima i bar 3,5% populacije u poslovnom svetu.

Ipak, ova ideja uopšte nije nova. I sam Harvey M. Cleckley, prvi koji je opisao konstrukt psihopatije na osnovu svog rada sa psihijatrijskim pacijentima (odlična knjiga “The Mask of Sanity”), smatrao je da ne pokazuju sve psihopate antisocijalno ponašanje, već se neki uspešno prilagode društvu, školuju se i stiču diplome različitih profesija kako bi se dočepali statusa i moći. Cesare Lambroso, italijanski kriminolog, došao je do teorije “skrivenog kriminalca”, prema kojoj dijagnoza psihopatije ne podrazumeva kriminalno ponašanje, već može biti osnova uspeha u drugim životnim sferama. Osobe sa psihopatskom ličnošću postaju kriminalci samo ako osnovne crte ličnosti prate i sredinski uslovi, tako da ukoliko dolaze iz visokih društvenih slojeva ili imaju visoku inteligenciju, imaju i mogućnost da postanu uspešni bez uplitanja kriminala. Zovu ih još i industrijske ili korporativne psihopate, jer uspešno funkcionišu u svetu biznisa.

Ove pretpostavke su potvrđene i faktorskim analizama, pomoću kojih su se izdvojila dva faktora psihopatije. Prvi se definiše kao interpersonalnost / afektivnost, i uključuje stavke koje mere emocionalne i interpersonalne karakteristike. Izjednačava se sa primarnom psihopatijom, i obuhvata nedostatak empatije, odgovornosti, površni šarm, egoizam. Drugi faktor se definiše kao socijalna devijacija, i na njega se oslanja sekundarna psihopatija koja podrazumeva aspekte ponašanja - impulsivnost, antisocijalnost, devijantnost. 

Pretpostavlja se da će primarne psihopate biti uspešnije od sekundarnih, jer su više kompetitivne. Sekundarne psihopate su manifestno antisocijalne i nimalo koorperativne. Tipičan profil kriminalca koji nije psihopata jeste visok skor na drugom faktoru, a nizak na prvom faktoru. Obrnuto je za profil korporativnog psihopate - prosečan rezultat u socijalnoj devijatnosti, a visok skor na faktoru afektivnosti.

Korporativne psihopate su uspešne u pronalaženju posla, lako napreduju u okviru organizacije i niko ne uspeva da otkrije njihovu pravu prirodu. Odlično procenjuju zaposlene i samu organizaciju, dobro se nose sa konkurencijom, ne prate unutrašnju politiku firme niti kodeks ponašanja, manipulišu šefovima, nadređenima i kolegama.

Zaposleni u HR-u, vođeni intuicijom i prvim impresijama, retko izbegnu da ne potpadnu pod njihov šarm, manire i harizmu. I sve to jer se psihopatske ličnosti odlično prilagođavaju potrebama situacije i očekivanjima osobe koja ih intervjuiše- lako prepoznaju njihove potrebe i slabe tačke. U skladi sa tim manipulišu i utiskom koji ostavljaju u datoj situaciji. Iskazane osobine, kao što su iznošenje ličnih stavova i uključivanje u razgovor (u stvari, posledica nedostatka socijalnih inhibicija), samokontrola (u stvari, nedostatak emocija), ubedljivost (u stvari, manipulacija), sposobnost donošenja teških odluka (u stvari, nedostatak osećanja krivice), deluju poželjno za unapređenje i profit kompanije. Iz istog razloga se neverovatno brzo penju lesticom uspeha i moći.

Brojni autori spekulišu da smo i sami doprineli stvaranju pogodnog tla za njihovu prevlast u oblasti biznisa, jer takve karakteristike ličnosti (harizma, dominantnost i sl.), odgovaraju karakteristikama uspešnog liderstva i menadžmenta. Kultura je postala takva da poslovni svet preferira manipulativno, egoistično i egocentrično menadžersko ponašanje. Promoviše se ponašanje koje je u skladu sa ciljevima organizacije, pa i po cenu pada etičkih i moralnih vrednosti. Istraživanje u školama za biznis, pokazuje da budući lideri najmanje vrednuju empatiju, egocentrični su i nisu skloni timskom radu.

Izjednačavajući uspeh i postignuće, Babiak i kolege potvrđuju da su oni koji imaju visoke skorove na meri psihopatije, obično na visokim menadžerskim pozicijama, predsednici, supervizori ili direktori. Ako nisu, imaju potencijal da budu. Zanimljivo je da se ujedno pokazala i povezanost psihopatije i loših učinaka, ali i povezanost sa dobrim komunikacijskim veštinama i sposobnošću strateškog mišljenja.

I neurološke studije potvrđuju razliku uspešnih i neuspešnih psihopata- uspešni nemaju oštećenja u prefrontalnom korteksu, amigdali i hipokampusu, iako obe grupe dele osnovnu karakteristiku, a to je nedostatak empatije. Upravo taj nedostatak empatije u kombinaciji sa dobrim razumevanjem iste, i razvijenim kognitivnim sposobnostima, omogućava im da budu uspešni u biznisu, manipulišu i izbegnu kriminal kao sredstvo sticanja moći.


Autorka: Sanja Dutina
Preuzeto sa: http://psihobrlog.wordpress.com/2014/08/26/zmije-u-odelima

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića