Upotreba zločina - emocije i diletantizam

Mi koji volimo novine – one „prave“, štampane – i uživamo u ritualu njihovog čitanja, obično smo radoznali i prema navikama drugih čitača, i na osnovu njih zaključujemo štošta: kako o novinama, tako (ili još više) i o samim čitaocima. Važno nam je šta ko čita, ali ništa manje i šta ko preskače.
Spadam među one koji u dnevnoj štampi preskaču sportsku rubriku, iz razloga potpune nezainteresovanosti, ali i – crnu hroniku. Zašto ovo drugo? Zato što ono što u njoj piše ili je odviše banalno ili, naprotiv, odviše potresno. Zato sam, ne sasvim svesno, valjda izabrao da se takvih sadržaja poštedim koliko je god moguće. Stvar, dakako, ne funkcioniše uvek, ponekad je stvarnost isuviše moćna (i u svojoj moćnosti prestrašna) da je moji slabašni filteri zadrže, pa preplavi sve pred sobom.
Naravno da je slučaj otmice i ubistva petnaestogodišnje Subotičanke Tijane Jurić jedan od takvih. O tome valjda već svako „sve“ zna, i tragedija kobnog suočenja devojčice sa bestijalnim ljudskim zlom takva je da je pred njom bolje smerno ćutati nego trošiti trošne, nemoćne, možda i patetične reči. Strašan je taj zločin, strašna tragedija i strašan gubitak. I štošta drugo u nešto posrednijoj vezi s ovim slučajem jeste strašno, ali na sasvim drukčiji način: tako što nam pokazuje „gde živimo“, odnosno kome i kakvima smo izručeni na milost i nemilost, ili smo se njima samoizručili.
Sticajem okolnosti bio sam malo podalje od kuće kada je ubica pronađen, pa sam u „stranim“, zapravo ex-YU novinama, čitao zaumne reči veselnika Stefanović dr Nebojše, ministra unutrašnjih dela Vučićeve Srbije; to je utisak izvesne nadrealnosti možda još dodatno pojačavalo, taj pogled sa strane, naime, jer je u turističkoj idili „pogleda na Jadran“ sa terase nekako, po načelu kontrasta, još sumornije delovalo mudrovanje te infamne persone, te šeprtlje i diletanta, doduše, ne gore šeprtlje i ne većeg diletanta nego što je to gro „kadrova“ najdiletantskije podele u ekipi vlasti Srbije valjda bar od 1945. do danas. Možda i od 1918. Ili 1878? Ili naprosto oduvek?
Ljudski je, odviše ljudski, impulsivno i u prvi mah „osvetnički“ se odnositi prema bezdušnom nasilniku i ubici; u čoveku proključa nešto „starozavetno“, i to je sasvim razumljivo, ta nismo mašine. E sad, naravno, ni ministar nije mašina nego je čovek, ali ministar u nekoj vladi mora da deluje pribrano (zato je ministar!) i ne sme sebi javno da dopusti ono što vi ili ja možemo; tačnije, ni ja ne mogu: kao „javna ličnost“, i ja moram da delujem sto puta trezvenije od „običnog“ čitaoca; onaj, pak, ko poseduje prerogative vlasti i moći mora da deluje sto puta trezvenije od mene… U protivnom, ako je sve dozvoljeno i sve se može tolerisati jer eto, smo „svi ljudi“ i svi smo krvavi ispod kože, onda se postavlja pitanje zašto je baš taj-i-taj čovek ministar, a ne bilo koji drugi Mika, Pera, Laza. Mada, opet, kd se setimo onog postiđujućeg mahnitanja Vučićevog tokom poplava, šta je uopšte mogao biti Stefanovićev role model?
Drugim rečima, poražava taj lakonski – tako tipičan za amatere svih fela – Stefanovićev, i ne samo njegov, pristup lupetanju (za to, žao mi je, nemam lepšu reč) o „razumljivoj“ želji za ponovnim uvođenjem smrtne kazne. To jest, jedne suštinski varvarske prakse koja je u Evropi trajno ukinuta. I u samoj Srbiji, uostalom, mada teškom mukom, i zahvaljujući upornoj borbi najprosvećenijih među nama.
Ipak, još dublje poražava način na koji je Vučićev ministar, taj doktor od Resave, pokušao da se izvadi, i sam shvatajući da ga je brz jezik odveo u nesigurne, močvarne predele. Zna on, naime, da to „emotivno, ljudsko, roditeljsko“ priželjkivanje povratka smrtne kazne nije u skladu s evropskim vrednostima, ali pitanje je koliko smo „mi“, koliko je ovo društvo, uopšte zrelo za „evropske vrednosti“?! Also sprach Stefanović.
Čitao sam to umovanje više puta i tonuo u sve dublji rebus: jbt, šta ovo nasumično nizanje reči uopšte znači?! Je li to neka teška metafizika, kao ona Pajtićeva „srpska Srbija“, ili šta?! Ili je naprosto nekontrolisano verbalno lučenje jednog ignoranta i diletanta na odgovornom mestu koje prevazilazi njegove limite za jedno petnestak hijerarhijskih stepenika?
Orgija „osvetničkog“ iživljavanja koja je krenula nakon Stefanovića, dakako pre svega na internetu, to jest među jebenim nickname anonimcima i sličnom kukavelji, bila je nešto čemu je Stefanović dao svojevrsni startni pucanj. Naime, ako jedan ministar policije može tako da govori, zašto neki mali, anonimni, usrani Imam Jebački Duhovit Nick ne bi mogao da ode sto puta dalje? Kao što je i otišao, u svim pravcima. Samo jedan morbidan primer: koleginica mi kaže – nisam to video svojim očima – da je neko na internetu ostavio i „ljupki“ zapis kako bi onom ubici, „mesaru iz Surčina“, sada za osvetu trebalo „silovati četvorogodišnju rođaku“ s kojom se nedavno slikao?!? Divno li je videti da naše gađenje prema zlu i jednom nesumnjivom zlikovcu može tako lako i brzo da dođe dotle da pokaže kako neki od nas nemaju ništa manje bolesnu maštu od njega…
Zašto je sve ovo društveno i „politički“ važno? Zato što ne možete očekivati nikakvu društvenu zrelost tamo gde se po položaju najodgovorniji ljudi ponašaju infantilno i petparački. Zato što njihovo duboko ukorenjeno shvatanje da mogu i smeju više – a ne mnogo, mnogo manje – od „običnog čoveka“ – doprinosi perpetuiranju opšte društvene neodraslosti i nedoraslosti. Zato što se ovom vrstom spontane ili koreografisane „emocionalizacije“ političarskog javnog govora zapravo proturaju retrogradni i štetni projekti. Kao što je, recimo, priča kako bi „možda ipak trebalo vratiti smrtnu kaznu“ koja da po sebi jeste jedna ružna stvar, ali eto, „mi još nismo sazreli za te evropske standarde“. No, koliko god bili užasni, ovakvi se zločini ponekad dešavaju i u najuređenijim i najnaprednijim društvima, i u Skandinaviji, Holandiji, Belgiji, Kanadi, etc. Dešavali su se u prošlosti (kad je smrtne kazne bilo), dešavaju se sada, dešavaće se nažalost i ubuduće. Kad bi oni mogli biti bilo kakav argument u prilog smrtnoj kazni, onda ona nikada i nigde ne bi bila ukinuta, sa ili bez „evropskih vrednosti“.
Moram da dodam još nešto, jer nema vajde od zatvaranja očiju. Kada je obznanjen identitet Tijaninog ubice, „mesara iz Surčina“, jednom delu mene je pomalo i laknulo. Znam, naime, gde su Subotica i Bajmok… Šta bi bilo da taj zlikovac nosi neko mađarsko, hrvatsko ili muslimansko ime, ili da je Rom? Bez obzira što ovakvi zločini nemaju nikakve veze s bilo kakvom „politikom“ ili s nacionalnošću bilo počinioca ili žrtve, budimo iskreni: možete li da zamislite kakva bi tek sadistička orgija usledila u tom slučaju, i na koji bi način bila „obojena“?
I zato je, zarad svega izrečenog i neizrečenog a podrazumevajućeg, jedino što sebi može, sme i mora da dozvoli bilo koja vlast i bilo koji čovek u njoj ono što je odavno dobro formulisao Pesnik: „Tu su paragrafi pa zagrabi, nek isto je i đavolu i đakonu“. To je država, to je pravo, to je ako hoćete i politika. Sve ostalo je diletantizam bez granica, populističko iživljavanje, monumentalna neodgovornost bahatih pacera. Sve ostalo je, dakle, Srbija Aleksandra Vučića.


Teofil Pančić
http://www.autonomija.info/teofil-pancic-upotreba-zlocina-emocije-i-diletantizam.html

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića