O, Isuse Hriste!


    „Okean”, rekao sam, „pogledaj kako se zaleće, puzi gore, dole. A ispod svega toga, ribe, sirote ribe, bore se jedna protiv druge, proždiru jedna drugu. Mi smo kao te ribe, samo što smo gore. Jedan pogrešan potez i gotov si. Fino je biti šampion. Fino je uvek imati pravi potez.”
     Izvadio sam cigaru i zapalio je.
    „Još jedno piće, Meri Lu?”
    „Može, Henk.”
*

    Našli smo neko mesto. Nadnosilo se nad more, bilo je sagrađeno nad morem. Staro mesto, ali sa puno stila. Uzeli smo sobu na prvom spratu. Mogao si da čuješ talase, mogao si da onjušiš okean, mogao si da osetiš plimu kako dolazi i odlazi.
   Nisam žurio, pili smo i pričali. Onda sam otišao do kauča i seo pored nje. Smislili bismo nešto, smejali se, pričali i slušali okean. Ja sam se svukao, ali nju sam ostavio odevenu. Onda sam je odneo do kreveta i dok sam se prevrtao po njoj, skinuo je i napokon sam bio unutra. Bilo je teško prodreti. Onda me je propustila.
    Bilo je moćno. Čuo sam vodu, čuo sam plimu kako dolazi i odlazi. Bilo je kao da sam nadirao zajedno sa celim okeanom. Činilo se kao da traje i traje. Onda sam se skotrljao.
    „O, Isuse Hriste”, rekao sam, O, Isuse Hriste!
    Ne znam kako se Isus Hrist uvek uplitao u takve stvari.


Charles Bukowski, „Post Office
Fotografija: Alain Zimeray, Jim & Gaïa #1, 2011.

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Kada Jelena dođe na more

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni