Buncanje Konstantinovo


Jovana je kiša
koja polazi od mora i ide ka večeri.
Magla s korenjem ispod zemlje.
Jovana je reka.
Ona je oblak iza nekog glasa.
Ona je dim od trave što sagoreva.
Ona je sekunda ekstaze između dve opasnosti.
Jovana je reka.
Jovana je prozor otvoren ka Jugu.
Ona – deca koja su otišla sa pustoga trga.
Jovana je lik ispod neba.
Ona je reka.
Svetlost zemlje i tama joj ocrtavaju smeh.
Kada se kuća sruši Jovana napušta svoje telo i peva drugde u noći.
Jovana je reka.
Jovana je prekjuče juče danas. (Danas ponovljeno do beskraja.)
Lagana je kao pospana glava cveta.
Teška je kao zatvorena knjiga.
Ona je stalna najava noći.
Sa Jovanom gubiš samog sebe a ponovo se stičeš u snu.
Jovana je reka.
Jovana je obala reke.
Ona je trska na obali reke.
Ona je sen iznad te reke.
Ona je reka.
Jovana je drvo sa očima
san sa ustima
zvuk sa ušima
oblak sa nogama.
Reka zlatnih kosa čija svežina smiruje more.
Reka.
Jovana je mesto koje smo videli pa nikad više.
Stanica gde ćemo se jednom sresti ubadajući jauk u prah putovanja.
Jovana je granica koja se stalno miče.
Ona je paperje koje odnosi vetar.
Ona je krilo u vremenu. Krilo
nad praznim prolećem.
Jovana je reka.
Neka reka.

Ne znam vam tačno reći šta je Jovana.


Takis Sinopoulos (Τάκης Σινόπουλος), „Buncanje Konstantinovo” 
Fotografija: Uta Barth

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole