Koraci


Koraci tvoji, kad se rode
iz moje ćutnje, sveti, sneni,
i postelji moga bdenja hode
zanemeli i zaleđeni.

Kako su blagi, uzdržani,
o, čisto biće, senko draga!
Bogovi!… sve što me slutnjom hrani
nose mi tvoja stopala naga!

Ako usnama iz daleka
poljupca okrepu i spokoj
već spremaš biću što te čeka
u mojim mislima duboko, -

zastani, preslatko stvorenje
sto i postojiš i ne postojiš,
ne hitaj s nežnim ispunjenjem
ka onom čiju čežnju pojiš,

Jer ja sve ovo vreme dugo
živeh od toga što te čekah,
i srce mi ne beše drugo
osim koraka tvojih jeka.


Paul Valéry, „Koraci”
Fotografija: Mia Berg

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni