Jalova žena


Prazna, odzvanjam do najtišeg koraka,
Muzej bez statua, svečanih stubova, tremova, rotundi.
U mom vrtu jedan vodoskok poskakuje i u sebe se urušava,
Srca monaškog i za svet slepog. Mramorni ljiljani
Isparavaju svoje bledilo poput mirisa.

Zamišljam sebe pred velikom publikom.
Mati bele Nike i nekoliko golih Apolona.
Umesto toga, mrtvi me svojom pažnjom pozleđuju, i ništa se ne događa.
Na čelo mi Mesec polaže dlan,
Lica bezizražajnog i mutav kao bolničarka.


Sylvia Plath, „Jalova žena”
Ilustracija: Gianni De Conno

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole