Možda kao barut u njenim očima


Vidim ga kad
nebu
odajemo priznanje
mogućnostima vječnosti


Odvlačimo 
našu sreću u logore 

Strah krijemo stihovima 

Pa joj kažem: 
Nikoga nije briga za 
svijet 
koji je već odavno na izdisaju 

Nikoga nije briga 
za potomstva 
zvijezda i svemira 

Nikoga nije briga 
ni za tebe 
ni za mene 

Svako traži smisao 
u svoja četiri zida 
Svako svoju usamljenost 
proklinje 
Svako svoj bol 
uzdiže 
Svako je svoj prorok 

Pa joj kažem: 
Zatvorim oči i sanjam 
dan bez prolivene krvi 
i obrise mira 
dok pripovjedam unucima 
kako smo pobijedili 
beznađe 

Daleko od toga 
ipak sanjaju puške 
Daleko od toga 
bude se u znoju 
Daleko od toga – 
kopita, barjaci, grobovi. 

Već godinama 
vidim barut u tvojim očima 
dok zaranjaš u novi dan 
tražeći da samo malo manje 
boli nego juče, 
ili bar isto, 
samo manje, 
ili isto, 
samo da nije… 

Nije, valjda, šaputanje po bibliotekama 
ono što će ostati od nas? 


Igor Varga, „Možda kao barut u njenim očima”
Iz zbirke grupe Poeziranje, Banatski kulturni centar, 2014.
Fotografija: Albert Levy


Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole