Moje pleme


Moje pleme
ne čuje više
slobodu.

Ne prepozna je,
ne vidi je,
kad ga dotakne.

Moje pleme
misli
da je polagano

ubijanje
njihovih tijela
i duša

prirodno.
Samo katkada.
kada za trenutak prodre

u njega
malo ozona,
sličnog

djetinjstvu,
obriše oznojeno
čelo,

otrese
tu moru,
te lance

sa sebe,
okrene se i
zaspi.



Tomaž Šalamun,  „Moje pleme”
Fotografija: Gianni Berengo Gardin, Yugoslavia, 1979.

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole