Veliki Mumlaj


Odmakla je noć, topla, majska; prozor je otvoren, bulevarom šišne tek poneki automobil, zeleno lišće okupano je žutom svetlošću uličnih lampi, pa se setim zelene grane s tugom žuta voća, bože svašta. A onda ih začujem nekud izdaleka, nerazgovetno, pa sve bliže, jasnije, mada to što se čuje nikada i ne može biti sasvim jasno, jer to je neko mumlanje koje preraste u glasanje u kojem ima revanja, vriskanja, nekog škrguta, svakojakog čudnog i mutnog zvukovlja, ali ponajviše je to nekakvo glasno, potmulo zapevajuće mumlanje, obično s pretećim naglašavanjem poslednjih slogova.
Ma kakvi, nisu to ni ulični džukci ni horda zombija odbegla sa snimanja horor filma. Ne, tako se glasaju mladi mužjaci moga roda kad god su u čoporima, a još bolje ako su još i podnapiti. Kako to uopšte dočarati, taj nestvarni Veliki Mumlaj? Ako na bilo šta to liči, onda možda najviše nalikuje na ono kako se kod Montipajtonovaca glasa ona grupa idiota sa belim maramama zavezanim na glavama. Osim što se pajtonovski idioti doimaju bezopasnim.
Ima tome već dvadesetak godina da se glasaju nekako baš tako, a sami kanda misle da su se tako mladi mužjaci našega roda glasali oduvek, „da nam je to u genima“. Ali ja se dobro sećam da nije tako, jer pamtim vreme, uopšte ne tako davno, kada tih mumlajuće-revajućih glasova iz pakla nije bilo, kada baš niko koga sam znao ili makar susretao nije ispuštao takav zvuk, ali baš niko u celom našem malom potkontinentalnom dunjaluku; uostalom, u to vreme, ono pre Velike Mutacije, niko se nije međusobno ni oslovljavao sa „brate“, osim ako se stvarno radilo o dvojici koju je ista mati rodila. Nalazim da između te dve stvari ima neka veza, ne čak ni tajna.
Ide, dakle, čoporčić niz ulicu, lepo im je i puni su sebe, to jest, emituju nešto što bi trebalo da ostavi utisak na ostatak sveta da im je lepo i da su puni sebe, uz potmulu pretnju i izazov bilo kome da im se suprotstavi, pa da vidi šta će ga snaći, jer Grad je noćas njihov, i Svet je noćas njihov. Mada, jebiga, da bi svet bio baš njihov on se mora jako, jako smanjiti, ali nije da oni imaju nešto protiv toga: što manji svet, to oni veći i strašniji.
Eno ih najzad gde promiču ispod mog prozora, bliži i razgovetniji ne mogu biti, pažljivo ih osluškujem i jedva nekako razabirem neki narodnjak, jednu od onih pesama recimo ljubavnih, ako je to danas ljubavno. Ali, način na koji je oni pevaju način je navijački, reklo bi se posve neprimeren „tematici“, tako se glasaju navijačke horde kada progamižu bulevarom ispod mog prozora urlajući paramilitarne zakletve vernosti svom klubu i svom ko-zna-još-čemu, to je to potmulo preteće mumlanje koje prerasta u revanje, to su ti izobličeni, postapokaliptično izmutirani glasovi, to je to, i ništa drugo. I onda shvatim o čemu se radi: njih je To posve obuzelo, oni više ništa ne mogu da pevaju ni da slušaju drugačije nego tako, tim uhom i tim grlom, kao što ne mogu drugačije da hodaju ulicom, da gledaju druge ljude, ili da rade bilo šta drugo.
Mladi mužjaci roda mog – dakako, jedna vrsta mladih mužjaka, ne jedina, ali biće da je sve brojnija, ili je samo sve glasnija, ko će ga znati – ne mogu više da stilizuju svoje glasove, pokrete ili bilo šta drugo kada se nađu u stanju egzaltacije, možda i sasvim miroljubive, a da to ne zazvuči kao zvučna pratnja i kulisa bauljanju i valjanju horde učoporisanih razbojnika umotanih u „klupske boje“ ili u nacionalnu zastavu, onda kad treba podržati Ovo protiv Onog plemena, ili protiv svih ostalih plemena. Oni bi možda da pevaju nešto obično, čak ljubavno, ali iz njihovih grla izlazi samo taj mumlajuće-revajući zvuk.
Da mi sad dođe neko ko nije bio ovde četvrt veka i hteo bi da mu sasvim ukratko objasnim suštinu promene koja se ovde odigrala za njegovog odsustva, pozvao bih ga da stane na moj prozor i da pažljivo oslušne noćna glasanja čopora mladih mužjaka roda mog: eto, prijatelju, to nam se dogodilo. Sve drugo je u tome sadržano.

Teofil Pančić
Peščanik.net, 11.05.2014. 
Fotografija: Milica Jovanović

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Otići tiho, gotovo nečujno, pomalo kriomice, bez pompe, počasti, titula...