Kad nikog nema


Kad nikog nema, sedam za sto
i razmišljam o tome
šta mi je poezija dala i uzela.

U nekoliko reči,
u nekoliko živih slika,
zapisivao sam trenutna viđenja.

Ono što je bilo i nestalo,
oduzima mi i danas dah.

Bilo je tu povuci-potegni,
i osoba svakojakih
(koje kinje),
i zbitija nedoličnih
(sram da bukti),
i glasova zagrcnutih
(mučitelja).

Život siromahov
ukrasio je svako na svoj način.


Novica Tadić, „Kad nikog nema”
Ilustracija: René Magritte

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića