Svuda nalazimo samo čuvenu zjapeću prazninu


Svuda tražimo detinjstvo i svuda nalazimo samo čuvenu zjapeću prazninu, pomislih, kada uđemo u kuću u kojoj smo proveli toliko srećnih časova ili čak dana detinjstva, nadamo se da gledamo u to detinjstvo, ali mi gledamo samo u tu čuvenu, ozloglašenu zjapeću prazninu, pomislih. [...] Ne možeš više posetiti detinjstvo, jer njega više nema, rekoh sebi. [...] Uopšte, kad se okreneš, vidiš još samo zjapeću prazninu, pomislih, ne samo što se detinjstva tiče, šta god bilo, ako je prošlo, to je samo još zjapeća praznina, rekoh sebi. Zato je dobro da se uopšte više ne okrećeš, treba to da znaš, pomislih sad. Okreneš li se za prošlošću, gledaš samo u zjapeću prazninu, pomislih, gledaš li jučerašnji dan, on već nije ništa više nego zjapeća praznina, pomislih, čak i ako se osvrneš za upravo proživljenim trenutkom, gledaš samo još u zjapeću prazninu.


Tomas Bernhard, „Brisanje: raspad” 
Lom, Beograd, 2014.
Fotografija: Alain Laboile

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni